Dolazak Senke

Skoro da je zarežala na tu pomisao. Sijuan je oduvek bila tvrdoglava, čak i kao polaznica. Oduvek je o sebi imala visoko mišljenje, iako je bila kći siromašnog ribara. Ali kako je mogla biti toliko glupa da umeša Kulu u sve to a da pri tom ne obavesti Dvoranu? Kao i svi ostali, i ona zna šta se primiče. Gore bi moglo biti jedino da...

Elaida odjednom stade, pogleda izgubljenog u daljini. Je li moguće da je taj al’Tor u stanju da usmerava? Ili neko od one dvojice? Najverovatnije al’Tor. Ne. Nemoguće. Čak ni Sijuan ne bi prišla takvima. Svakako ne bi. „Ko zna šta je ta žena u stanju da uradi?“, promrmlja. „Nikada nije bila dostojna da bude Amirlin Tron.“

„Pričaš sama sa sobom, Elaida? Znam da vi Crvene nikada nemate prijatelja van sopstvenog Ađaha, ali ti sigurno imaš sa kime da pričaš unutar njega.“

Elaida se okrete i pogleda Alvijarin. Aes Sedai labuđeg vrata uzvrati joj pogled pun one nadmene hladnoće koja je bila odlika Belog ađaha. Beli i Crveni ađah nimalo se nisu voleli; u Dvorani su bili jedan naspram drugog već hiljadu godina. Bele su bile uz Plave, a Sijuan je nekada bila plava. Ali Bele su se ponosile obestrašćenom logikom.

„Pođi sa mnom“, kaza Elaida. Alvijarin je na tren oklevala, a onda pošla pored nje.

Bela sestra je isprva otvoreno sumnjala u ono što je Elaida imala da kaže u vezi sa Sijuan, ali još pre no što je Crvena završila, Alvijarin se zamišljeno namrštila. „Nemaš dokaz da se išta... nedolično odigralo“, reče ona kada Elaida naposletku ućuta.

„Ne još“, odlučno odvrati Elaida. Kada Alvijarin klimnu, ona dozvoli sebi jedan smešak. Bio je to početak. Ovako ili onako, Sijuan će biti zaustavljena pre no što uništi Kulu.

Dobro skriven u gaju visokih kožolista iznad severne obale reke Taren, Dain Bornhald je zabacio svoj beli plašt sa rasplamsalim zlatnim suncem i prineo oku kožni valjak sa staklom za gledanje. Oko lica mu je zujao čitav oblak sićušnih mušica, ali on nije obraćao pažnju na njih. Preko reke, u selu po imenu Tarenska Skela, visoke kamene kuće bile su sagrađene na visokim temeljima da bi se odbranile od prolećnih poplava. Seljani su s prozora ili pragova posmatrali tridesetoricu konjanika, ogrnutih belim plaštovima, u sjajnim verižnjačama i oklopnim prsnicima. Sa njima se susrelo jedno izaslanstvo seljana i seljanki. Zapravo, sudeći po onome što je Bornhald mogao da vidi, slušali su šta im Džaret Bajar priča – što je bilo daleko bolje.

Bornhald je skoro mogao da čuje očev glas. Dozvoli im da pomisle kako imaju nekog izgleda, i neka budala će se toga prihvatiti. A onda sledi ubijanje, pa neka budala koja će pokušati da osveti prvu, pa zatim još ubijanja. Još na početku uteraj im strah u kosti; stavi im do znanja kako niko neće biti povređen ako rade šta im se kaže, i neće ti praviti nevolje.

Stisnuo je zube kad se setio mrtvog oca. Nameravao je da povodom toga nešto učini, i to uskoro. Bio je siguran kako samo Bajar zna zašto je oberučke prihvatio zapovedništvo nad ovim zadatkom, uperenim ka skoro zaboravljenom okrugu u zaleđu Andora, ali Bajar će ćutati. Bajar je Dainovom ocu bio veran kao pseto, i svu tu odanost preneo je na Daina. Bornhald ni najmanje nije oklevao da Bajara imenuje svojim zamenikom kada mu je Emon Valda poverio zapovedništvo.

Bajar je okrenuo konja i pojahao nazad do skele. Skeledžija se smesta odgurnuo od obale i, pomoću debelog konopca zategnutog preko brze reke, poterao skelu na drugu stranu. Bajar pogleda ljude za konopcem; prestrašeno su ga odmeravali dok su vukli. Sve je bilo kako treba da bude. „Lorde Bornhalde?“

Bornhald spusti staklo za gledanje i osvrnu se. Tvrdoliki čovek kraj njegovog ramena stajao je u stavu mirno i ispod okruglog kalpaka gledao pravo pred sebe. Čak i posle napornog putovanja od Tar Valona – a Bornhald ih je terao milju za miljom – oklop mu je blistao jednako kao snežnobeli plašt sa zlatnim suncem.

„Da, dete Ivone?“

„Poslao me je stotinar Faran, moj lorde. U pitanju su Krpari. Ordejt je razgovarao sa trojicom njih, moj gospodaru, a sada se niko od te trojice ne može naći.“

„Krv i pepeo!“ Bornhald se okrete na peti i stade odsečno da korača ka drveću, a Ivon pođe za njim.

Skriveni od pogleda s reke, konjanici u belim plaštovima ispunili su sav prostor između kožolista i borova. U rukama su im bila koplja, ili lukovi prebačeni preko jabuka sedala. Konji su im nestrpljivo kopali zemlju i mahali repovima. Konjanici su stamenije čekali; ovo im neće biti prvi prelazak reke na nepoznatu teritoriju, a ovog puta niko ih u tome neće sprečavati.