Kruna mačeva

Urlajući, Rand zavitla kobnu vatru i dole, prema trgu, šljaka se urušavala, nošena smrću van vremena – pa otpusti saidin pre nego što je bela šipka dodirnula jezero Mašadara koje se sad prostiralo preko trga, talasajući se pored Kapije ka rekama svetlucavog sivila koje su sada isticale sa drugog mesta na drugoj strani. Samael mora da je mrtav. Mora da je. Nije imao vremena da pobegne, niti je imao vremena da izatka prolaz, a i da jeste, Rand bi osetio kako neko radi sa saidinom. Samael je bio mrtav, ubilo ga je zlo veliko gotovo kao njegovo sopstveno. Osećanja su se kovitlala sa spoljne strane praznine; Rand je želeo da se smeje, ili možda da plače. Došao je ovamo da ubije jednog od Izgubljenih, a umesto toga, ubio je ženu koju je na ovom mestu bio prepustio njenoj sudbini.

Dugo je stajao na vrhu kule dok je mesec u poslednjoj četvrti putovao nebom, gotovo do polovine, stajao je i posmatrao kako Mašadar potpuno ispunjava trg, sve dok iznad površine magle nije ostao da viri samo vrh Kapije. Onda je polako počeo da se rasipa odatle, odlazeći da lovi na nekom drugom mestu. Da je Samael bio živ, mogao je tada lako ubiti Ponovorođenog Zmaja. Rand nije bio siguran ni da li bi ga bilo briga. Konačno je otvorio prolaz za Lelujanje i načinio je postolje, disk bez ograde, napola crn i napola beo. Lelujanje je bilo sporije od Putovanja; trebalo mu je skoro pola sata da stigne do Ilijana, a celim tim putem utiskivao je Lijino ime u svoj um, ponovo i ponovo, šibajući sebe njime. Želeo je da može da plače. Mislio je da je zaboravio kako se to radi.

Čekali su ga u Kraljevoj palati, u prestonoj dvorani. Bašer i Dašiva i Aša’mani. Ona je bila potpuno ista kao odaja koju je video na drugoj strani trga, sve do stajaćih lampi i prizora ugraviranih u mermerne zidove i dugog belog postolja. Potpuno ista osim što je po svemu bila malo veća, i što je umesto devet stolica na postolju stajao ogroman pozlaćeni tron koji je imao leoparde za doručja i devet zlatnih pčela veličine pesnice koje bi stajale nad glavom svakoga ko bi sedeo u njemu. Rand se lagano spusti na stepenice pred postoljem.

„Pretpostavljam da je Samael mrtav“, reče Bašer, odmeravajući odozgo nadole njegov pocepani kaput i prašinu.

„Mrtav je“, reče Rand, a Dašiva glasno odahnu od olakšanja.

„Grad je naš“, nastavio je Bašer. „Ili, da budem tačniji, tvoj.“ Odjednom se nasmejao. „Borbe su prestale prilično brzo, čim su pravi ljudi otkrili da si to ti. Ništa posebno, na kraju krajeva.“ Osušena krv napravila mu je tamnu mrlju najednom pocepanom rukavu. „Savet je nestrpljivo čekao da se vratiš. Napeto, moglo bi se reći“, dodao je sa obešenjačkim osmehom.

Osam oznojenih muškaraca stajalo je na udaljenom kraju odaje još otkad je Rand došao. Bili su u tamnim svilenim kaputima sa srmom ili zlatovezom po rukavima i porubima i s pravim vodopadima čipke oko vratova i ručnih zglobova. Neki su imali i brade, a gornja usna im beše izbrijana, ali svaki od njih je preko grudi imao široku traku od zelene svile, sa devet zlatnih pčela.

Na Bašerov znak oni se primakoše, klanjajući se Randu pri svakom trećem koraku, otprilike, baš kao da je bio odeven u najbolju odeću ikada sašivenu. Jedan visoki čovek izgleda da ih je predvodio, tip okruglog lica s onom bradom, dok mu je prirodna dostojanstvenost, izgleda, bila poljuljana zbog zabrinutosti. „Moj gospodaru Zmaju“, rekao je, ponovo se poklonivši i prislonivši obe ruke na srce. „Oprosti mi, ali lord Brend nije da je igde gde bi nađen biti mogao, i...“

„Neće biti nađen“, ravnim glasom reče Rand.

Zbog Randovog tona čoveku zaigra mišić na licu, a on proguta knedlu. „Kako kažeš ti da je, moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je. „Ja jesam lord Gregorin den Lušenos, moj gospodaru Zmaju. U odsustvu lorda Brenda moje jeste da govorim za Savet devetorice. Mi hoćemo ponuditi tebi...“ – on rukom postrance dade nižem čoveku bez brade znak da istupi noseći jastuk prekriven zelenom svilom – „... mi ti nudimo Ilijan.“ Niži čovek ukloni maramu i otkri tešku zlatnu kružnicu, dva palca debelu, u obliku lovorovog lišća. „Grad jeste da je tvoj, naravno“, napeto nastavi Gregorin. „Okončali mi jesmo svaki otpor. Mi hoćemo da ponudimo ti krunu, i presto, i sav Ilijan.“

Rand je zurio u krunu na jastučetu, ne pomerajući ni mišić. Ljudi su mislili da će želeti da se proglasi kraljem Tira, plašili su se da će to učiniti u Kairhijenu i Andoru, ali niko mu ranije nije ponudio krunu. „Zašto? Je li Matin Stepaneos toliko nestrpljiv da se odrekne prestola?“

„Kralj Matin jeste nestao pre dva dana“, rekao je Gregorin. „Neki od nas jeste da se boje... Mi bojimo se da lord Brend neke veze sa tim ima. Brend stvarno ima...“ Zaustavio se da proguta knedlu. „Brend jeste imao mnogo uticaja kod kralja, neki bi rekli i previše, ali on se jeste bio umanjio poslednjih meseci, a Matin jeste bio počeo da se odupire.“