Kruna mačeva

„Zašto nas pratite?“, zahtevao je da zna. „Ako pokušate da mi izazovete Ikakve nevolje, vunoglavci, zaklinjem se da ću vas mlatiti od sad pa do Bel Tina!“ On je i ranije imao nevolja sa ovakvim idiotima, ili nekima koji su ličili na ove, u svakom slučaju. Sve o čemu su znali da misle bila je njihova čast, i da se tuku u dvobojima i jedni druge uzimaju za gai'šaine. Zbog ovog poslednjeg Aijeli su stvarno škrgutali zubima.

„Obratite pažnju na mog muža i poslušajte ga“, oštro ih opomenu Faila, „on nije čovek s kojim biste se poigravali.“ Budalasti pogledi nestadoše a oni se povukoše, klanjajući se i takmičeći se u kitnjastim naklonima. Još su se klanjali dok su zamicali za ugao.

„Prokleti mladi lakrdijaši“, promrmlja Perin ponovo ponudivši ruku Faili.

„Moj muž je mudar za svoje godine“, promrmljala je. Glas joj je bio potpuno ozbiljan; njen miris je bio druga priča.

Perin je uspeo da ne šmrkne. Istina je, nekoliki su možda bili dve-tri godine stariji od njega, ali ponašali su se kao deca igrajući se Aijela. Sad kad je Faila bila dobro raspoložena, učini mu se da je sasvim prikladno vreme da započnu razgovor o onome o čemu je trebalo. O čemu je on morao da govori. „Faila, kako si postala jedna od Kolaverinih pratilja?“

„Posluga, Perine.“ Govorila je tiho. Niko na dva koraka od njih nije mogao da čuje ni reč. Ona je znala sve o njegovom sluhu i o vukovima. Nema toga što čovek može da sakrije od sopstvene žene. Lepezom je dotakla svoje uvo, upozoravajući ga da pazi šta govori. „Suviše ljudi zaboravlja da su sluge uokolo, ali i sluge slušaju. U Kairhijenu čak i previše.“

Niko od ljudi u livrejama koje je video nije osluškivao. Onih nekoliko koji nisu pobegli u poprečne hodnike kada bi videh njega i Failu, protrčali bi pored njih ravnomernim kasom, zgureni i pogleda prikovanih za pod. Svaka novost u Kairhijenu brzo se širila. Događaji iz Velike dvorane će leteti. Do sada, priča je sigurno bila na ulicama, a verovatno je već i napuštala grad. Nije bilo sumnje da su u Kairhijenu svoje doušnike imale i Aes Sedai i Beli plaštovi, a verovatno i većina vladara.

Ona je nastavila istim prigušenim glasom ne obazirući se na sopstvena upozorenja. „Kolaver nije mogla da dočeka da me uzme, čim je saznala ko sam. Ime mog oca napravilo je na nju jednak utisak kao i ime moje rođake.“

Bio je to dovoljno dobar odgovor. Skoro. Njen otac bio je Davram, Visoko sedište kuće Bašer, lord od Bašera, Tajra i Sidone, Čuvar granice Pustoši, Branitelj unutrašnjosti zemlje, Vrhovni vojskovođa kraljice Tenobije od Saldeje. Failina rodaka bila je sama Tenobija. To je bio i više nego dobar razlog da Kolaver poželi Failu među svojim pratiljama. Ali sada nije imao vremena za razmatranje, a pripisivao je sebi da se navikao na njene načine. Bračni život uči muškarca o ženama; ili barem o jednoj ženi. Ono što nije rekla, to je potvrdilo nešto. Faila nije imala osnovno shvatanje opasnosti, ne kada je ona bila u pitanju.

A o tome, naravno, nije mogao s njome da razgovara u hodniku. Koliko god da on šapuće, ona nije imala njegove uši, a nije bilo sumnje ni da će biti ubeđena da ih prisluškuje svaki sluga u krugu od pedeset koraka. Prikupivši strpljenje, nastavio je da korača pored nje dok nisu došli do soba koje su im bile dodeljene pre mnogo vremena, kako mu se činilo. Lampe su treperile na tamnim zidovima prekrivenim visokim poliranim drvenim oplatama izrezbarenim jednakim pravougaonicima. U četvrtastom kaminu ognjište je očišćeno i pripremljeno s nekoliko žalosnih grana kožolista. Skoro da su bile zelene.

Faila ode pravo do stočića gde su na poslužavniku stajala dva zlatna vrča, orošena vlagom. „Ostavili su nam čaj od borovnice, mužu moj, i vinski punč. Mislim da je vino iz Tarona. Punč hlade u zdencima ispod palate. Šta ti više odgovara?“

Perin otkopča pojas i baci ga na stolicu sve sa sekirom. Dolazeći ovamo, pažljivo je isplanirao šta će da joj kaže. Umela je da bude nezgodna. „Faila, nedostajala si mi više nego što mogu da iskažem, brinuo sam se za tebe, ali...“

„Brinuo si se za mene!“, prekinula ga je okrenuvši se da ga pogleda. Stajala je visoka i uspravna, divljih očiju kao u njenog imenjaka sokola, a lepezu mu je kratkim pokretom uperila u stomak. Ovo nije bio deo govora lepeza; ponekad je isto radila s noževima. „A čim si progovorio pitao si za tu... tu ženu!“

Vilica mu se oklembesila. Kako je mogao da zaboravi na miris koji mu je ispunjavao nozdrve? Skoro da je podigao ruku da proveri curi li mu krv iz nosa. „Faila, želeo sam njene hvatače lopova. Be...“ A ne, nije bio toliko glup da ponovo izgovori to ime. „Pre nego što sam otišao, rekla je da ima dokaze o trovanju. Čula si je! Samo sam hteo dokaze, Faila.“

Nije pomoglo. Bockavi miris nije nimalo omekšao, a pridružio mu se nakiseli dah povređenosti. Šta je, pod Svetlošću, rekao što ju je povredilo?