Nebeski oganj

Mnogi Aijeli su samo stajali i gledali ga. Neki su još bili pod velovima. Nigde nije video nijednu Devicu. Nisu samo Aijeli bili tu. Dobrejn, gologlav, na crnom škopcu, nije skidao pogled s njega, a nedaleko od njega su Talmanes, Nalesin i Daerid, takođe s konja, jednaku pažnju posvećivali njemu i Metu. Ljudi su stajali načičkani na gradskim zidinama i balkonima. Dve prilike ustuknuše kad ih je pogledao, a onda ugledaše jedna drugu i kao da se trgoše. Mogao je da se opkladi da su to Mejlan i Maringil.

Lan se bio vratio do poslednjih kola i sad je gladio Aldijebinu belu glavu. Bila je to Moirainina kobila.

Rand mu priđe. „Žao mije, Lane. Da sam bio brži, da sam...“ Uzdahnuo je.

Nisam mogao da ubijem jednu pa sam ubio drugu. Svetlost me spalila! U tome mu trenutku tako nešto uopšte ne bi teško palo.

„Točak tka“, reče Lan, pa ode do Mandarba ne bi li skrenuo misli proveravanjem kaiševa na sedlu. „Nije bila vojnik i ratnik ništa manje nego ja. Ovo se moglo dogoditi bar dvesta puta tokom poslednjih dvadeset godina. Oboje smo to znali. Danas je bio njen dan za umiranje.“ Glas mu je bio postojan kao i obično, ali u plavim mu se očima naziralo crvenilo.

„Svejedno, žao mi je. Trebalo je da...“ To „trebalo je“, koje ga je grizlo za dušu, nije moglo da uteši Lana. „Nadam se da ćemo ostati prijatelji... Cenim tvoje znanje i mačevalačko umeće, a u danima koji predstoje trebaće mi i jedno i drugo.“

„Ja sam ti prijatelj, Rande, ali ne mogu da ostanem.“ Rekavši to, Lan se vinu u sedlo. „Moiraina mi je učinila nešto što niko nije uradio već stotinama godina, još od vremena kada su

Aes Sedai ponekad vezivale Zaštitnike čak i kad oni to nisu hteli. Moju je vezu napravila tako da se posle njene smrti prebaci na drugu. Ja sad moram da nađem tu drugu i postanem jedan od njenih Zaštitnika. U stvari, ja to već jesam. Osećam je sasvim slabo, kao da je negde daleko na zapadu, a i ona oseća mene. Moram da idem, Rande. To je Moirainino delo. Rekla mi je da mi neće pružiti priliku da poginem pokušavajući da je osvetim.“ Potegao je uzde kao da zadržava Mandarba, kao da se uzdržava da ga ne obode. „Ako ponovo vidiš Ninaevu, poruči joj...“ Njegovo se smireno lice na trenutak zgrči od bola, ali samo na trenutak, a onda je sve ponovo bilo kao pre. Počeo je da mrmlja sebi u bradu, ali Rand ga je ipak čuo. „Čista rana najbrže zarasta i najkraće boli.“ Potom je glasno dodao: „Reci joj da sam našao drugu. Zelene sestre su sa svojim Zaštitnicima ponekad bliske kao obične žene s muževima. U svakom pogledu. Reci joj da sam postao Zaštitnik i ljubavnik nekoj iz Zelenog ađaha. To se dešava. Daleko od očiju – daleko od srca.“

„Reći ću ja njoj sve što poželiš, Lane, ali ne znam hoće li mi poverovati.“

Lan se na to povi i ščepa ga za rame. Rand se seti kako mu je taj čovek pre ličio na polupripitomljenog vuka, ali spram tih bi očiju vuk izgledao kao psetance. „Ti i ja smo umnogome slični. U sebi nosimo mrak. Mrak, bol i smrt. To izbija iz nas. Ako ikada zavoliš neku ženu, Rande al’Tore, ostavi je, pusti je da nađe drugog. Boljeg joj poklona od toga nećeš naći.“ Potom se uspravio i podigao ruku u znak pozdrava. „Mir tvome maču. Taisar Maneteren.“ Bio je to drevni pozdrav. Istinska krv Maneterena.

I Rand podiže ruku. „Taisar Malkijer.“

Lan obode Mandarba i pastuv jurnu napred, na šta Aijeli i Kairhijenjani poskakaše u stranu. Izgledalo je kao da je poslednji Malkijer rešen da galopira sve dok ne stigne tamo kud je naumio.

„Neka ti poslednji majčin zagrljaj bude dobrodošlica kući, Lane“, promrmlja Rand, pa se strese. Bio je to deo pogrebne službe u Šijenaru i drugim Krajinama.

Aijeli i narod na zidinama nisu prestali da ga posmatraju. Vest o ovome što se desilo, ili bar o onome što će se pričati posle ovoga, stići će u Kulu do kraja dana, ili koliko golubu bude trebalo vremena da stigne donde. Ako i Rafhin ima svoje uhode tu negde – a bio bi mu dovoljan samo jedan gavran u gradu ili pacov kraj reke – sigurno neće očekivati nikakav napad tog dana. Elaida će ga smatrati ranjivijim, možda čak i podložnijim uticajima, a Rafhin...

Shvatio je šta radi i prenuo se. Prestani! Prestani makar na jedan minut i žali kao čovek!

Smetale su mu tolike oči. Aijeli se razbežaše pred njima gotovo jednako žustro kao malopre pred Mandarbom.

Kamena kućica upravnika luke sastojala se od jednog sobička bez prozora. Zidovi se nisu videli od polica prepunih knjiga, svitaka i dokumenata. Osvetljavale su je dve svetiljke na stolu prekrivenom carinskim pečatima i taksenim markama. Rand uđe i zalupi vrata za sobom ne bi li pobegao od onolikih pogleda.

Moiraina mrtva, Egvena ranjena, a Lan otišao. Visoka je to cena za Lanfearinu smrt.

„Žali, Svetlost te spalila!“ zaječao je. „Pa makar je toliko zaslužila! Zar ti baš nimalo osećanja nije preostalo?“ Međutim, uglavnom je osećao otupelost. Telo ga je bolelo, ali u njemu je sve bilo obamrlo.