Oluja na obzorju

„Uglačala je svoje šerpe za tebe“, reče joj. „One s bakarnim dnom. Ostavila ih je na kuhinjskom stolu. Tvoje su, ako ih hoćeš.“

Oejna je ćutala, a onda on začu oštro pucanje i osvrnu se. Ona je pustila kecelju, a jaja su ispadala iz nje, padala na zemlju i lomila se.

Veoma smirenim glasom, Oejna upita: „Je li kazala još nešto?“

On se počeša po glavi, na kojoj baš i nije ostalo mnogo kose. „Kazala je da se oluja bliži i da moraju na sever. Tulin je rekao da bi i mi trebalo da pođemo.“ Ostali su da tako stoje još jedan trenutak. Oejna je podigla rub kecelje, uspevši tako da sačuva većinu jaja. Ona koja su joj ispala nije ni pogledala. Samo je zurila ka severu.

Renald se okrenu. Oluja je opet skočila napred - i kao da je nekako postala mračnija.

„Renalde, mislim da bi trebalo da ih poslušamo“, kaza mu Oejna. „Idem... idem da odredim šta bi trebalo da ponesemo iz kuće. Ti idi da okupiš ljude. Jesu li kazali koliko će dugo biti odsutni?“

„Ne“, odgovori on. „Nisu ni kazali zašto. Samo da moramo na sever, zbog oluje. I... da je ovo kraj.“

Oejna oštro uzdahnu. „Pa, ti samo okupi ljude. Ja ću se pobrinuti za kuću.“ Ona odjuri unutra, a Renald se natera da se okrene od oluje. Obiđe kuću i uđe u zadnje dvorište dozivajući težake. Sve su to bili stameni i valjani ljudi.

Njegovi sinovi otišli su svojim putem da traže sreću u životu, ali njegovih šest najamnih radnika bili su mu bliski skoro kao da su mu pravi sinovi. Merk, Favidan, Rinin, Vešir i Adamad okupili su se oko njega. I dalje omamljen, Renald je dvojicu poslao da prikupe stoku, dvojicu da strpaju u džakove ono žita i drugih potrepština koje su ostale od zime i na kraju je poslednjeg poslao da dovede Gelenija, koji je otišao do sela da bi kupio novo seme, čisto za slučaj da setva nije uspela zbog semena koje su oni imali.

Njih petorica se rastrčaše. Renald je na tren ostao da stoji u dvorištu, a onda je otišao u ambar po svoju pokretnu kovačnicu i isterao ju je na sunce. To nije bio samo nakovanj, već mala ali potpuna kovačnica, napravljena tako da može da se premešta. Držao ju je na točkovima; u ambaru ne može da se kuje. Sva ona pleva mogla bi da se zapali. Uhvati držalja, pa je odgura do niše ozidane od dobrih cigala na jednom kraju dvorišta da tu može obavljati sitnije popravke kada mu je potrebno.

Sat vremena kasnije vatra je bila dobro raspaljena. Nije bio vešt kao Tulin, ali od svog oca je naučio da je velika stvar ako čovek ume nešto sam da opravi. Ponekad čovek jednostavno ne može da protraći sate i sate, koliko je potrebno da se ode do grada i nazad, samo da bi se popravila polomljena šarka.

Oblaci su još tu. Pokušavao je da ih ne gleda dok je ostavljao kovačnicu i vraćao se u ambar. Ti oblaci kao da su imali oči koje mu zure preko ramena.

U ambaru se svetlost probijala kroz pukotine u zidovima i padala na plevu i seno. Svojim rukama je digao tu zgradu pre nekih dvadeset pet godina. Nameravao je da zameni neke iskrivljene daske na krovu, ali sada neće biti vremena za to.

Kada je stigao do zida na kom su bile okačene alatke, krenuo je da traži svoju treću po oštrini kosu, ali onda je stao. Duboko uzdahnuvši, umesto nje je sa zida skinuo najbolju. Vratio se do kovačnice i izbio držalje s kose.

U trenutku kada je bacio držalju u stranu, prišao mu je Vešir - najstariji od njegovih radnika - vodeći dve koze. Kada je Vešir video sečivo kose na nakovnju, lice mu se natmurilo. Vezao je koze za ogradu, a onda dotrčao do Renalda, ali ništa nije govorio.

Kako napraviti koplje? Tulin je kazao da mogu poslužiti za obaranje konjanika. Pa, moraće da zameni držalje dugim i pravim jasenovim kopljištem. Račvasti kraj kopljišta biće širi od dna sečiva i oblikovan u grub šiljak, okovan limom kako bi bio snažniji. A onda će morati da zagreje sečivo i da otprilike na polovini napravi kuku kojom može da svuče čoveka iz sedla, a možda i da ga usput poseče. Gurnu sečivo u užareno ugljevlje kako bi ga zagrejao, a onda krenu da priveže kecelju.

Vešir je neko vreme samo stajao i gledao, da bi naposletku prišao i uhvatio Renalda za ruku. „Renalde, šta mi to radimo?“

Renald se otrgnu. „Idemo na sever. Oluja se bliži i idemo na sever.“

„Idemo na sever samo zbog oluje? Pa to je ludilo!“

Bile su to skoro iste reči koje je Renald uputio Tulinu. U daljini se oglasi grmljavina.

Tulin je bio u pravu. Usevi... nebo... hrana koja se bez upozorenja kvari. Čak i pre nego što je razgovarao s Tulinom - Renald je znao. Duboko u sebi, znao je šta se dešava. Ova oluja neće samo proleteti i nestati. Moraju se suočiti s njom.

„Vešire“, poče Renald, vraćajući se svom poslu, „radiš na ovom imanju... koliko već, petnaest godina? Ti si prvi kog sam unajmio. Jesam li bio dobar prema tebi i tvojima?“

„Bio si dobar prema meni“, odgovori Vešir. „Ili plamen me spalio, Renalde, nikada ranije nisi rešio da napustiš farmu! Ovi usevi će se pretvoriti u prah ako ih ostavimo. Ovo nije neko tamo južnjačko imanje. Kako možemo da tek tako odemo?“