Putanja bodeža

Čak su i trava i biljke naviknute na jaru počele da se suše i venu, a opet, u svakoj drugoj prilici verovatno bi uživala samo zato što je u prirodi. Moglo je da bude na stotine liga od kraja koji je videla kada se spuštala niz drugu obalu reke Eldar. Brda su imala čudne, čvornovate oblike, kao da su ih nekakve ogromne ruke bezobzirno stisnule zajedno. Jato ptica jarkih boja uzletelo je dok su prolazili, a desetak kolibrija zalepršalo je pred konjima, poput malih letećih dragulja zamagljenih krila. Na nekim mestima, debele loze vukle su se kao užad, a bilo je i drveća na čijem je vrhu, umesto zelenila, bila uska paprat, kao i nekog rastinja koje je podsećalo na zelene peruške za prašinu, isine čoveka. Šačica biljaka, zavarana toplinom, mučila se da otvori cvetove, jarkocrvene i upadljivo žute, ponekad dva puta šire od njenih dlanova zajedno. Miris im je bio jak i... pala joj je na pamet reč „zagušljiv“. Videla je neke stene za koje je mogla da se opkladi kako su nekada bile nožni prsti nekakvog kipa mada nije mogla ni da zamisli zašto bi neko pravio toliki bosonogi kip – a na drugom mestu je staza vodila kroz gustu šumu izbrazdanog kamenja, koje je ležalo među drvećem, ostataka stubova izgriženih zubom vremena, a mnogi su bili oboreni i odavno gotovo sasvim razneseni da posluže kao građa mesnim zemljoradnicima. Bilo je to prijatno jahanje, i pored prašine koju su konjska kopita podizala sa ispucalog tla. Vrućina, naravno, nije uticala na nju, a ovde nije bilo mnogo muva. Sve opasnosti bile su iza njih; uspeli su da preteknu Izgubljene, a nije bilo moguće da ih iko od njih, ili njihovih slugu, sada uhvati. Moglo je to da bude prijatno jahanje, međutim...

Za početak, Avijenda je otkrila da poruka koju je poslala, o neprijateljima koji dolaze kada su najmanje očekivani, nije ni predata. Elejna je prvo osetila olakšanje što je bilo šta skrenulo priču s Randa. To nije bio povratak ljubomore; pre će biti da je uhvatila sebe kako sve više želi ono što je Avijenda već podelila s njim. Nije to bila ljubomora. Zavist jeste. Gotovo da joj je bilo draže ono drugo. A onda je počela stvarno da sluša ono što joj je prijateljica pričala tihim, jednoličnim glasom, i osetila je kako joj se koža na vratu ježi.

„Ne možeš to da uradiš", pobunila se, priteravši svoga konja bliže Avijendinom. U stvari, pretpostavljala je da Avijenda ne bi imala mnogo muke da namlati Kurin, niti da je uveže, ni bilo šta od svega nabrojanog. Ako bi ostale iz Morskog naroda stajale mirno dok bi se to dešavalo, u svakom slučaju. „Ne možemo da otpočnemo rat s njima, a to sasvim sigurno i ne dolazi u obzir pre nego što upotrebimo Zdelu. Pogotovo ne zbog ovoga“, brzo je dodala. „Ni najmanje.“ Sasvim sigurno neće zaratiti ni pre, ni pošto Zdela bude upotrebljena. Makar ne samo zarad toga što su se vetrotragačice iz časa u čas ponašale sve bahatije. Ne samo zbog toga što... Udahnuvši, požurila je da nastavi. „Da mi i jeste rekla, ne bih znala šta si htela da kažeš. Shvatam zašto nisi mogla jasnije da se izraziš, ali razumeš me, zar ne?“

Avijenda je piljila napred, u prazno, odsutno sklanjajući muve s lica. „Lepo sam joj rekla“, gunđala je. „Bezuslovno! A šta bi bilo da je bio jedan od Senodušnih? Šta bi bilo da je uspeo da se probije pored mene, kroz prolaz, a ti nisi imala nikakvo upozorenje! Šta bi...“ Odjednom je bespomoćno okrenula lice ka Elejni. „Zagrišću nož“, tužno je rekla, „ali od toga će mi, možda, pući džigerica.“

Elejna se taman pripremila da joj kaže kako je najbolje da proguta svoj bes, mada može da besni koliko hoće dok god to ne iskaljuje na Ata’an Mijere – to je onaj deo o noževima i džigericama značio međutim, pre nego što je stigla i da zausti, Adeleas pritera svog vitkog dorata s njene druge strane. Sedokosa sestra je u Ebou Daru nabavila novo sedlo, gizdavu stvarčicu ukrašenu srebrom po jabuci i zadnjem delu. Činilo se da nju muve zbog nečega izbegavaju, iako je odisala jakim mirisom, kao neki cvet.

„Izvinite, nisam mogla a da ne čujem ovo poslednje.“ Adeleas ni najmanje nije zvučala kao da se izvinjava, a Elejna se pitala koliko li je samo čula. Osetila je kako joj se obrazi žare. Nešto od onoga što je Avijenda rekla o Randu bilo je veoma iskreno i otvoreno. Kao i deo onoga što je ona sama rekla. Jedno je razgovarati tako s najbližom prijateljicom, a potpuno drugo ako posumnjaš da je još neko to slušao. Činilo se da se Avijenda isto oseća; nije pocrvenela, ali je pogledala Smeđu tako kiselo da bi se i Ninaeva ponosila.

Adeleas se samo nasmešila, neodređenim osmehom blagim poput bele čorbe. „Možda bi bilo najbolje da pustiš prijateljicu da radi šta hoće sa ženama Morskog naroda.“ Virila je iza Elejne i Avijende, žmirkajući. „Pa, skoro sasvim. Mislim da će biti dovoljno ako im se utera malo straha od Svetlosti. Gotovo da su već poklekle, ako slučajno nisi primetila. Više su na oprezu od divljih Aijela’ oprosti, Avijenda nego što se boje Aes Sedai. Merilila bi vam ovo predložila, ali još uvek joj se puše uši.“