Sin čovečji

Vidi ih. Nalaze se blizu korena ovog stuba, duboko ispod površine tla. On ne može da dođe do njih. Uvijeni su u blede boje, a i njihove figure su dosta nerazgovetne. On se napreže ne bi li pošao na dole, ali svaki

put biva povučen gore. Nakon nekog vremena oni iščezavaju. Jesu li oni mrtvi? Mogu li biti spašeni? Shvata šta mora da uradi. On će iskusiti čitavu ljudsku istoriju. Primiče sve svetske muke u sebe. Daće samog sebe, i onda njegovi Skupljači neće umreti. Lebdi slobodno kroz stub, prolazeći bez ikakvih prepreka iz jedne u drugu eru, sučeljavajući se čas sa izmučenim neandrtalcem, čas sa samozadovoljnim Uništavačem, sa sferoidom, sa čovekom-kozom...

»Dajte mi vaše tuge«, šapuće on. »Dajte mi vaše zablude i vaše greške i vaše strahove. Dajte mi vašu dosadu. Dajte mi vašu usamljenost«. Oni mu daju. On se zgrči od bola. Nikada ranije nije iskusio toliki bol. Njegova duša je veo čiste agonije. Pa ipak, ispod tog vela oseća jezgro snage, za koje nije mogao ni pretpostaviti da ga poseduje. On prima patnje čitavih milenijuma; svojim žarkim sasosećanjem svima donosi spasenje. Spuštajući se dole, dajući sebe ljudima svih era, on stiže i do barijere koja ga razdvaja od šest Skupljača; nežno rukom gurnuvši opnu što ih deli, lako odskočivši, ponovo je pritisnuvši, on konačno uspeva da prodre do njih. Poput svetlosnih pahuljica on se spušta na njih. »Pogledajte me«, mrmlja on. »Koliko sam nesavršen. Kako sam grub. Kako zao. Ali, uzmite u obzir i ovaj potencijal. Vi shvatate da sam to ja u vama, zar ne? Kao što je kosmati majmun u meni. I da smo svi mi jedno. I Pomagači, neandrtalci, sferoidi, Uništavači – svi jedno, svi talasi jedne iste reke. Zašto to odbijati? Zašto od toga okretati glavu? Pogledajte me. Ja sam Klej. Ja sam ljubav«. Hvata ih za ruke. Oni se osmehuju. Prilaze mu bliže. Vidi njihovo istinsko obličje: ni muško ni žensko; vidi sjaj koji je u njima. »Dugo smo putovali zajedno«, govori on. »Ali vaše putovanje se ne završava ovde«. Pokazuje gore, u stub hladne vatre, gde lebde još nerođeni oblici, sinovi sinova čovečjih. »Dajte mi vaš strah. Dajte mi vašu mržnju. Dajte mi vašu sumnju. I pođite. Vratite se u vaš svet. Pođite. Pođite«. On ih zagrli. »Ja sam Klej. Ja sam ljubav«. Bol u njemu se povećava; oseća belu česticu patnje u sredini svoje lobanje. »Ja sam Hanmer«, govore mu oni. »Ja sam Ninamen«. »Ja sam Ti«. »Ja sam Bril«. »Ja sam Angelon«. »Ja sam Serfis«. I on im kaže: »Zar vam je potrebna smrt? Šta iz nje možete naučiti? Pustite mene. Mene. Moje vreme je prošlo; vaše tek počinje«. Uspeva da pronikne u njih, i vidi da oni trepere saučešćem i ljubavlju. Dobro je. Dobro je. Pokazuje im rukom da krenu; oni se dižu; visoko iznad njega oni se okreću i, plešući u blistavom svetlu, šalju mu poljupce. Zbogom. Zbogom. Mi te volimo. »Snovi uvek imaju kraj«, jedanput mu je to rekla Ninamen. Sada se bliži njihov kraj. Završiće se uz plimu ljubavi. Skupljači neće umreti. Oko njega boje se kovitlaju i prepliću, i on vidi plamene magline, vidi galaksije kako se sudaraju, vidi zlatni luk čovečanstva kako se izvija iz vremena prošlih i kako, blistav, uranja u vremena koja će tek doći. I svi ljudi, svi sinovi čovečji prolaze njime, Jedači, Uništavači, sferoidi, koze, Hanmer, Ninamen, Ti, Pomagači, neandrtalci, Bril, Serfis, Angelon, svi oni, predstavnici eona, zapućuju se ka tom blistavom spektru, kojeg on neće dostići. Neće sada. Nikada neće. »Snovi imaju kraj«. On je preuzeo na sebe njihovo breme. Počinje da lebdi ovim ambisom, klizeći prema gore, i na kraju stiže do ruba Izvora. Tu zastaje, osvrće se i gleda u sjaj ove stvaralačke moći, i za tren ugleda prizor onoga što će jednoga dana tek biti, čemu je sve ovo danas tek prolog. Bol je sada nestao iz njega. Dobro se drži. On je čovek, i Sin čovečji, i san je završen. Penje se preko ivice Izvora. Pažljivo stupa na porcelanski obod, potom zakoračuje na tlo. Životinje su se okupile u ovoj pustoj ravnici. A vidi i sve svoje prijatelje. Smeši im se. Leže dole. Konačno spava. Konačno. Spava.