Nebeski oganj

Karalin se najzad vratila, mrmljajući sama za sebe. Njen izveštaj Brinu beše pun bodlji. „Potrebni su dani da se od ovih Nemovih izvuku pošteni odgovori, lorde Garete. Admer bi, kad bih ga pustila, zaradio pet novih štala i pedeset krava. Barem sam uverena da je zaista imao kesu novca; ali koliko je držao u njoj...“ Odmahnula je glavom i uzdahnula. „Nekako ću, na kraju, saznati. Džoni je spreman da povede ove devojke na vaše imanje, ako ste završili.“

„Odvedi ih, Karalin“, reče Brin i ustade. „Kada ih otpošalješ, pridruži mi se u ciglani.“ Ponovo je zvučao premoreno. „Tad Haren kaže da mu treba još vode da bi nastavio da pravi cigle, a samo Svetlost zna gde bismo mogli naći vodu.“ Napustio je trpezariju kao da je potpuno zaboravio na tri žene koje su mu se maločas zaklele na službu.

Džoni je bio, kako se ispostavilo, proćelavi čovek koji ih je doveo iz staje. Sada ih je čekao pred gostionicom, kraj velike kočije s arnjevima, u koju beše upregnut jedan mršav dorat. Nekoliko seljana je čekalo da odgleda njihov odlazak, ali većina se, izgleda, sklonila od vrućine i vratila kućama. Garet Brin već beše odmakao daleko niz prašnjavu ulicu.

„Džoni će vas bezbedno sprovesti do kuće“, kaza Karalin. „Radite kako vam se zapovedi i život vam neće biti težak.“ Odmerila ih je, pogledom oštrim poput Sijuaninog, pa zadovoljno klimnu glavom i odjuri za Brinom.

Džoni im raskrili zastor pozadi na kočiji, ali im ne pomože da se uspenju i posedaju na mesta. Daske behu prekrivene samo šačicom slame, a pod platnenim pokrovom kočije skupila se silna vrelina. Nije progovorio ni reč. Kočija se zanjihala dok se peo na kočijaško sedište – bio je iza platna. Min ga je čula kad je coknuo jezikom, na šta konj povuče kočiju; točkovi su pomalo škripali i povremeno truckali preko rupa u putu.

Stražnji prorez beše dovoljan da Min vidi selo kako nestaje iza njih i ustupa mesto dugim gustišima šipražja i ograđenim poljima. Bila je previše ošamućena da bi progovorila. Sijuanin veliki plan završio se ribanjem lonaca i podova. Nije trebalo da pomaže ovoj ženi, nije trebalo da ostane uz nju. Trebalo je da odjaše za Tir čim joj se ukazala prilika.

„Pa“, najednom prozbori Leana, „uopšte nije prošlo loše.“ Vratila se svom uobičajenom reskom glasu, ali sada je bio obojen uzbuđenjem – uzbuđenjem! – a lice joj beše obliveno rumenilom. „Moglo je biti i bolje, ali sve će se to srediti vežbanjem.“ Tiho se zakikotala. „Nisam ni slutila koliko je zabavno. Kad sam osetila kako mu krv struji...“ Podigla je ruku kojom je dotakla Brinov zglob. „Mislim da se nikada nisam osetila življe. Teta Resara mi je govorila da je zabavnije pripitomljavati muškarce nego sokolove, ali sve do danas to nisam mogla da razumem.“

Kočija se zatresla i Min se pridrža, piljeći u Leanu. „Skrenula si s uma“, konačno kaza. „Koliko smo godina prokockale zakletvom? Dve? Pet? Verovatno se nadaš da će te Garet Brin sve vreme njihati na kolenu! E, pa, nadam se da će te svakog dana previjati preko kolena!“ Leanino zapanjeno lice nije umanjilo Minin gnev. Zar je očekivala da Min bude mirna koliko izgleda? Ali Leana nije bila pravi izvor njenog gneva. Okrenula se i prostrelila Sijuan pogledom. „A ti! Kad odlučiš da se predaš, predaješ se do kraja, baš kao jagnje pred koljačem. Zašto položi baš tu zakletvu? Svetlosti, zašto?“

„Zato“, odvrati Sijuan, „što je to bila jedina zakletva posle koje je sigurno da njegovi ljudi neće danonoćno motriti na nas, u kući ili van nje.“ Izgovorila je to kao nešto najobičnije na svetu, skoro u ležećem položaju na grubim daskama kola. Leana se očito slagala s njom.

„Nameravate da prekršite reč“, prozbori Min, zaprepašćenim šapatom. Ipak je zabrinuto pogledala ka platnu iza kog je sedeo Džoni. Mislila je da ih nije mogao čuti.

„Nameravam da učinim ono što moram“, odlučno ali podjednako smireno kaza Sijuan. „Za dva ili tri dana, kada budem sigurna da nas zaista ne posmatraju, otići ćemo. Bojim se da će nam biti neophodni konji, pošto smo svoje izgubile. Brin sigurno ima bogatu štalu. Za tim ću žaliti.“ A Leana je samo sedela poput mačke s njuškom umazanom mlekom. Mora da je odmah razumela; zato se i zaklela bez oklevanja.

„Biče ti žao da ukradeš konje?“, promuklo upita Min. „Skršićeš zakletvu koju bi skršio samo Prijatelj Mraka, a žalićeš zbog konja? Ne mogu da verujem kakve ste. Ne poznajem vas, ni jednu ni drugu.“

„Zar zaista nameravaš da ostaneš i ribaš posuđe“, upita Leana, jednako tiho kao i one, „dok je Rand tako daleko i drži tvoje srce u džepu?“

Min poćuta, zajapurena. Zažalila je što su saznale za njenu ljubav prema Randu al’Toru.