Nebeski oganj

Ponekad je žalila i što ju je sama spoznala. Muškarac koji je jedva svestan njenog postojanja, takav muškarac. To što je on bio postalo je manje važno od činjenice da je nikada nije dvaput pogledao, ali to je ipak išlo u paru. Poželela je da kaže kako će ispuniti zakletvu i zaboraviti Randa, koliko god potrajalo vraćanje duga. Ali nije mogla da otvori usta. Spaljen da je! Da ga nikad nisam upoznala, ne bih bila u ovom loncu! Tišina, narušena samo ravnomernom škripom točkova i mekim topotom kopita, potraj a toliko dugo da Min oseti neprijatnost. Tada Sijuan progovori: „Nameravam da ispunim ono na šta sam se zaklela. Čim učinim ono što je važnije. Nisam se zaklela da ću mu odmah služiti; čak sam pazila da ne dam ni nagoveštaj toga, strogo govoreći. Sitničarenje, znam, i Garetu Brinu se neće dopasti, ali svejedno je istinito.“

Min klonu, zapanjena, i poče da se zanosi kao i sama troma kočija. „Nameravate da pobegnete, pa da se posle nekoliko godina vratite i predate Brinu? On će prodati vaše kože. Naše kože.“ Tek kada je ovo izgovorila, shvatila je da prihvata Sijuanino rešenje. Beg, povratak, i... Ne mogu! Volim Randa. A on to neće primetiti ako ostatak života provedem radeći u kuhinji Gareta Brina!

„Slažem se, on nije čovek kome se valja zameriti“, uzdahnu Sijuan. „Susrela sam ga već jednom. Bila sam užasnuta danas, misleći da će mi prepoznati glas. Lik se možda menja, ali glas ne.“ Upitno je dotakla svoje lice, kao što je to ponekad, očito nesvesno, činila. „Lica se zaista menjaju“, promrsi. Glas joj potom očvrsnu. „Već sam platila visoku cenu za ono što moram učiniti, platiću i ovu. Kad dođe vreme. Ako biraš između hvatanja za bodljikavu ribu i davljenja, zgrabi ribu i nadaj se najboljem. To je sve, Serenla.“

„Zanimanje služavke je daleko od budućnosti koju bih izabrala“, reče Leana, „ali to je pitanje budućnosti – ko zna šta će se dogoditi pre toga? Odlično pamtim vreme kada mi se činilo da uopšte neću imati budućnost.“ Blago se nasmešila; oči joj behu sanjive, poluzatvorene, a glas somotan. „Osim toga, mislim da ćemo sačuvati kožu. Posle nekoliko godina vežbe, biće mi dovoljno samo nekoliko minuta uz lorda Gareta Brina pa da nas oberučke prihvati i primi u svoje najbolje sobe. Ogrnuće nas svilom, ići ćemo njegovom kočijom kud poželimo.“

Min je ostavi umotanu u sopstvene maštarije. Ponekad joj se činilo da obe ove žene žive u svetu snova. Setila se još nečega, ne previše značajnog, ali sve više napornog. „Ah, Mara, reci mi nešto. Primetila sam da se ljudi smeše kada mi se pomene ime. Serenla. Brin se smešio, i pominjao je vidovitost moje majke. Zašto?“

„Na Starom jeziku“, odvrati Sijuan, „to znači ’tvrdoglava kći’. Zaista si bila tvrdoglava kada smo se upoznale. Nesalomivo.“ Sijuan je ovo izgovorila. Sijuan, najtvrdoglavija žena na čitavom svetu! Smešila se od uva do uva. „Svakako, počela si da se popravljaš. Možda ćemo te u sledečem selu predstaviti imenom Šalinda. To znači mila devojka’. Ili možda...“

Kočija se najednom zatrese snažnije nego ijednom pre, pa ubrza kao da se konj sprema na galop. Tri žene se zapanjeno zgledaše, tresući se kao zrnevlje u situ. Sijuan se pridiže i povuče zastor kočijaševog sedišta u stranu. Džoni je nestao. Bacila se preko drvenog sedišta, zgrabila uzde i povukla svom snagom, dok konj nije stao. Min razmače stražnji zastor i razgleda okolinu.

Put je sada vodio kroz jedan šumarak hrastova, brestova, borića i kožolista. Prašina se još nije slegla nakon njihovog trka. Padala je i po Džoniju, prostrtom na zemlji ukraj utabanog puta, šezdesetak koračaj a dalje.

Min bez razmišljanja iskoči, pa pritrča da klekne kraj krupnog čoveka. Još je disao, ali oči mu behu zatvorene, a krvava brazda na glavi naduvena u ljubičastu kvrgu. Leana je odgurnu i sigurnim dodirom opipa Džonijevu glavu. „Preživeće“, odreza. „Ništa nije slomio, ali kad se probudi, glava će ga danima boleti.“ Sela je na podvijene noge, sklopila ruke, a glas joj poprimi tužan ton. „Ionako ne mogu da mu pomognem. Neka sam spaljena, obećala sam sebi da neću ponovo plakati zbog toga,“

„Pitanje je...“ Min proguta pljuvačku i ponovo progovori. „Pitanje je da li da ga vratimo u kola i povedemo do kuće, ili da – odemo?“ Svetlosti, nisam nimalo bolja od Sijuan!

„Mogle bismo ga odvesti do sledećeg imanja“, obazrivo odgovori Leana.

Sijuan im priđe, vodeći zaprežnog konja kao da se plaši da će je onemoćala životinja ugristi. Pogledala je čoveka na zemlji i namrštila se. „Nije ovo zaradio padom s kočije. Nema ovde ni korena ni kamena da ga tako udari.“ Zagledala se među drveće, a iz šumarka izjaha čovek na velikom crnom pastuvu, vodeći još tri kobile; jedna beše sva kovrdžava, za dve šake niža od ostalih.