Nebeski oganj

Ninaeva je stenjala, čvrsto uverena da joj bolje ide, iako uglavnom nije znala da li je gore ili dole. Sijuan je pokušavala da joj jednom rukom iščupa kiku iz korena dok ju je drugom pesničila po rebrima ili već gde je uspela da pogodi, ali ni ona joj nije ostajala dužna. Bivša Amirlin je očigledno počela da malaksava i Ninaeva je bila čvrsto rešena da je vrlo uskoro potpuno obeznani a onda oćelavi. Ciknula je kad ju je ova snažno šutnula u cevanicu. Pa ona se šutira! Ninaeva pokuša da je pritisne kolenom, ali to u suknji uopšte nije lako. Šutiranje nije pošteno!

Odjednom je shvatila da se Sijuan trese. Isprva je pomislila da ova plače, ali onda shvati da se zacenila od smeha. Odigla se i sklonila kosu s lica – kika joj je bila potpuno rasturena – a onda prostrelila Sijuan pogledom. „Šta ti je toliko smešno? Ja? Ako samo...!“

„Ma ne ti. Mi smo smešne.“ Iako je i dalje podrhtavala od smeha, Sijuan je zbaci sa sebe. I njoj je kosa bila raščupana, a na sebi je sada imala iznošenu, prljavu haljinu od plavog sukna, iskrpljenu na nekoliko mesta. Obe su bile bose. „Dve odrasle žene valjaju se po ulici kao... Nisam to radila otkako mi je bilo... dvanaest godina, ako se ne varam. Samo nam je još nedostajalo da nam debela Kijan iščupa uši i objasni nam da se devojčice ne tuku. Čula sam da je jednom ubila od batina nekog pijanca, ali ne znam zašto.“ Na to je ponovo zahvati nalet nečeg nalik kikotanju, ali ubrzo se pribrala i ustala, pa prionula da otrese prašinu s odeće. „Ako se ne slažemo, raščistićemo to kao odrasle žene“, reče, pa dodade: „Svejedno, trudi se da ne pominješ Gareta Brina.“ Trgla se kad se one krpe pretvoriše u crvenu haljinu s crno-belim vezom i vrtoglavim izrezom.

Ninaeva je sedela na zemlji i gledala je. Šta bi ona, kao Mudrost, uradila kad bi zatekla dve žene kako se valjaju po prašini? Ako ništa drugo, odgovor na to pitanje održavao je njen bes u stanju krčkanja. Izgleda da Sijuan još ne shvata da u Tel’aran’riodu ne mora da otresa prašinu. To je natera da prestane da sređuje kosu i da ustane. Još se nije bila čestito ni uspravila, a besprekorno upletena kika padala joj je preko ramena. Na sebi je ponovo imala odeću iz Dveju Reka, urednu kao da je malopre stigla s pranja.

„Pravo kažeš“, reče. Ona bi takve dve žene naterala da zažale još pre nego što ih odvuče pred Ženski krug. Zar će početi da se svaki čas pesniči kao neki tamo muškarac? Prvo Serandina – nije volela da razmišlja o tom nemilom događaju, ali nije mogla da ga porekne – pa Latel, i sada ovo. Zar će prevazići svoj otpor tako što će uvek biti besna? Na nesreću – a možda i srećom – ta joj misao nije uticala na raspoloženje. „Ako se ne budemo slagale, možemo to da rešimo... razgovorom.“

„Što će se, pretpostavljam, svesti na urlanje“, jetko će Sijuan. „No, bolje i tako nego da se tučemo.“

„Ne moramo da vičemo ako ti...!“ Ninaeva duboko udahnu i skrenu pogled. Umalo da ponovo počne. A onda se zagrcnula i brzo se okrenula ka Sijuan, tako da je izgledalo kao da odsečno odmahuje glavom, ili se bar nadala da je tako. Na prozoru s druge strane ulice na trenutak se ukazalo nečije lice. Osetila je mreškanje u stomaku i tračak straha, kao i nalet besa što se uplašila. „Mislim da bi trebalo da se vratimo“, reče tiho.

„Da se vratimo! Rekla si da ću bar dva sata da spavam od onog tvog bućkuriša, a nismo ovde provele ni upola toliko.“

„Vreme ovde drugačije protiče.“ Da li je to bila Mogedijen? Lice je toliko brzo nestalo da je to lako mogao biti i neko ko sanja da je tu. Međutim, ako to jeste bila Mogedijen, ne smeju ni po koju cenu pokazati da su je videle. Moraju da beže da odatle. Mreškanje od straha, nalet besa. „Rekla sam ti da dan u Tel’aran’riodu može biti jedan sat na javi ili obrnuto. Sad ćemo da...“

„Nisam ja sisala vesla, devojko. Nemoj da mi zakidaš. Naučićeš me svemu čemu učiš i ostale, kao što smo se i dogovorile. Otići ćemo odavde kad se budem probudila.“

Nema vremena za gubljenje ako je ono zaista bila Mogedijen. Sijuan je sada bila u zelenoj svilenoj haljini i ponovo je imala sedmobojni šal i Veliku zmiju, ali izrez oko vrata bio joj je dubok kao na jednoj od onih haljina. Ter’angrealski prsten počivao joj je na grudima, i to kao deo ogrlice od četvrtastih smaragda.

Ninaeva nije razmišljala. Ruka joj polete i tako cimnu onu ogrlicu daju je pokidala. Amirlin razrogači oči, ali nestade čim je kopča pukla, a odmah potom istopiše se i ogrlica i prsten. Ninaeva je buljila u svoje prazne prste. Ko zna šta se desi onome kog tako izbace iz Tel’aran’rioda. Da li se Sijuan vratila u svoje usnulo telo? Ili negde drugde? Možda nigde?

Osetila je da je hvata panika. Nije mogla ni da se pomeri. A onda polete brzinom misli i Svet snova oko nje stade da se menja.