Oluja na obzorju

Egvena gurnu ruku u džep na svojoj suknji i izvadi ono što je bilo u njemu. Gladak beli štapić s brojem tri, na pismu koje se koristilo u Dobu legendi, ispisanim blizu rukohvata. Začu se nekoliko oštrih uzdaha.

Egvena izatka Duh u Štap, pa jasno i glasno reče: „Zavetujem se da neću izgovoriti nijednu reč koja nije istinita." Osetila je kako zavet pada na nju kao da je opipljiv i kako joj se koža zateže i kako je pecka. To je bilo lako zanemariti; taj bol nije bio ništa u poređenju sa onim što je izdržala. „Zavetujem se da neću načiniti nijedno oružje da jedan čovek ubija drugoga. Zavetujem se da nikada neću koristiti Jednu moć kao oružje, izuzev protiv Prijatelja Mraka i Nakota Senke, ili kao poslednju odbranu sopstvenog života, života mog Zaštitnika ili života neke druge sestre."

Dvoranom je vladala mrtva tišina. Egvena pusti tkanje. Oseća kako joj je koža tako čudna! Kao da ju je neko uštinuo iza vrata i uz kičmu, zatežući joj kožu i vezujući je.

„Neka više niko ne misli da mogu da izbegavam Tri zaveta", obznani Egvena. „Neka više niko i ne šapuće da ja nisam prava Aes Sedai." Nijedna od njih ni reč nije rekla o tome da ona nije prošla kroz iskušenje kako bi stekla šal. Za to će se postarati nekog drugog dana. „A sada kada ste me videle kako koristim Štap zakletvi i znate da ne mogu da lažem, reći ću vam nešto. Za vreme koje sam provela u Beloj kuli, jedna sestra mi je prišla i poverila mi se da pripada Crnom ađahu."

Žene koje su je slušale iskolačiše oči, a nekoliko njih oštro uzdahnu.

„Da“, kaza Egvena. „Znam da ne volimo da pričamo o njima, ali zar bilo koja od nas može da tvrdi kako Crni ađah ne postoji? Možete li da budete verne svojim zavetima i da kažete kako nikada niste ni pomislile na mogućnost - makar na verovatnoću - da među nama ima Prijatelja Mraka?"

Nijedna se nije ni usudila da to pokuša. Premda beše rano, u paviljonu je bilo vrelo. Zagušljivo. Naravno, nijedna od njih se nije znojila - sve su znale prastaru caku kako to da izbegnu.

„Da“, nastavi Egvena, „to jeste sramota, ali to je takođe istina koju mi - kao predvodnice svog sestrinstva - moramo da priznamo. Ne u javnosti; ali to je među nama neizbežno. Svojim očima sam videla šta nepoverenje i spletkarenje mogu da učine. Neću dozvoliti da nas ta ista bolest ovde zarazi. Mi pripadamo različitim ađasima, ali imamo jedan cilj. Moramo znati da jedne drugima možemo verovati bez zadrške, zbog toga što na ovom svetu ima vrlo malo toga čemu možemo verovati."

Egvena pogleda Štap zakletvi, koji je rano tog jutra uzela od Serin. Protrlja ga palcem. Verin, volela bih da si ti uspela da nađeš ovo kada si mi bila u poseti, pomislila je. Možda te to ne bi spasio, ali volela bih da si pokušala. Koristila bi mi tvoja pomoć.

Egvena diže pogled. „Ja nisam Prijateljica Mraka", obznani prisutnima. „I vi znate da to ne može da bude laž."

Predstavnice su delovale zbunjeno. Pa, ubrzo će videti šta joj je namera.

„Vreme je da se mi dokažemo same sebi", reče Egvena. „Ovo je sinulo nekim pametnim ženama u Beloj kuli, a ja nameravam da to proširim. Sve ćemo upotrebiti Štap zakletvi da raskinemo Tri zaveta, a onda da ih ponovo položimo. Kada sve budemo tako vezane, moći ćemo da se zakunemo da nismo sluge..."

Šerijam prigrli Izvor. Egvena je to iščekivala. Postavi štit između Šerijam i Izvora, tako da ta žena zatečeno uzdahnu. Berana zapanjeno vrisnu, a nekoliko drugih žena prigrli Izvor, osvrćući se na sve strane.

Egvena se okrenu i pogleda Šerijam u oči. Ženi je lice bilo crveno koliko i njena kosa, a disanje joj se ubrzalo. Delovala je kao zec koji se uhvatio u zamku, a oči su joj bile razrogačene od straha. Čvrsto se držala za previjenu šaku.

O, Šerijam, pomislila je Egvena. Nadala sam se da Verin greši u vezi s tobom.

„Egvena?" nelagodno upita Šerijam. „Samo sam..."

Egvena joj priđe. „Šerijam, pripadaš li Crnom ađahu?"

„Šta? Naravno da ne!"

„Sarađuješ li sa Izgubljenima?"

„Ne!“, odvrati Šerijam, osvrćući se oko sebe.

„Služiš li Mračnome?"

„Ne!"

„Jesi li oslobođena svojih zaveta?"

„Ne!"

„Imaš li riđu kosu?"

„Naravno da ne; ja nikada..." Tad se zaledi.

I hvala ti i na tome, Verin, pomislila je Egvena, uzdišući u sebi.

U paviljonu je zavladao veoma veliki muk.

„Naravno, izletelo mi je", objasni Šerijam, preznojavajući se. „Nisam znala na koje pitanje odgovaram. Naravno da ne mogu da lažem. Nijedna od nas ne može da laže..."

Umuknu kada Egvena ispruži Štap zakletvi. „Dokaži to, Šerijam. Žena koja mi se obratila u Kuli navela je tvoje ime kao jedne od vođa među Crnim ađahom."

Šerijam pogleda Egvenu pravo u oči. „A, tako", tiho joj odgovori ta žena, tužnih očiju. „Nego, koja ti je to prišla?"

„Verin Matvin."

„Vidi, vidi", kaza Šerijam, pa se zavali u stolicu. „Moram reći da to nikada ne bih očekivala od nje. Kako je zaobišla zavete Velikom gospodaru?"