Dolazak Senke

Pronašao je Avijendu kraj Lijanine kuće. Žustro je istresala prašinu iz jedne prostirke s plavim prugama okačene na konopac. Pored sebe je imala još čitavu gomilu, u raznim bojama. On joj uruči narukvicu i reče joj da je to poklon za njene pouke. Sklonila je znojem okvašene pramenove kose s čela i bezizražajno ga pogledala.

„Davala sam narukvice i ogrlice drugaricama koje ne nose koplje, Rande al’Tore, ali nikad ih nisam nosila.“ Glas joj bese savršeno ravnodušan. „Takve stvari zveckaju i prave buku da bi te odale kada moraš biti sasvim tih. Usporavaju te kada moraš biti brz.“

„Ali sada možeš da je nosiš. Bićeš Mudra.“

„Da.“ Okrenula je predmet od slonovače kao da ne zna šta bi s njim, pa najednom progura šaku kroz narukvicu i podiže zglob da je pogleda. Kao da je gledala u okove.

„Ako ti se ne dopada... Avijenda, Adelin kaže da ti to neće ugroziti čast. Čini mi se da je čak bila i zadovoljna.“ Pomenuo je obred otpijanja čaja, a ona stisnu oči i zadrhta. „Šta je bilo?“

„Misle da pokušavaš da privučeš moju pažnju.“ Glas joj beše neverovatno tup. Oči bez ikakvog osećanja. „Zadovoljne su tobom, kao da još uvek nosim koplje.“

„Svetlosti! Lako ćemo to srediti. Ja ne...“ Zamukao je kad vide plamen u njenim očima.

„Ne! Prihvatio si njihovu podršku, a sada želiš da je se odrekneš? To bi me obeščastilo! Zar misliš da si prvi čovek kome sam zapela za oko? One sada moraju da misle kako misle. To ne znači ništa.“ Namrštila se i stegla pleteni tresač obema rukama. „Odlazi.“ Pogleda narukvicu, pa dodade: „Zaista ništa ne razumeš, zar ne? Ništa ne razumeš. Nisi ti kriv.“ Kao da je ponavljala nešto što je drugde čula, kao da ubeđuje sama sebe. „Izvini ako sam ti upropastila obed, Rande al’Tore. Molim te, idi. Amis je rekla da moram istresti sve ove prostirke, koliko god to potrajalo. A potrajaće do zore, ako nastaviš da pričaš sa mnom.“ Okrenula mu je leđa i žestoko ošinula prugastu prostirku. Narukvica od slonovače poskakivala joj je na zglobu.

Nije znao da li je za izvinjenje zaslužan njegov dar ili neko Amisino naređenje sumnjao je na ovo drugo ali je zaista zvučala kao da tako misli. Svakako nije bila zadovoljna sudeći po oštrim glasovima koje je ispuštala pri svakom udarcu tresača ali prvi put nije izgledala kao da je puna mržnje. Uznemirena, zgrožena, čak i besna, ali bez mržnje. Bolje i to nego ništa. Možda će na kraju i postati uljudna.

Kročio je u smeđe popločano predvorje Lijanine kuće. Mudre su razgovarale; marame su im svima padale preko ruku. Ućutale su čim je ušao.

„Urediću da ti pokažu tvoju spavaću sobu“, reče Amis. „Ostali su već videli svoje.“

„Hvala vam.“ Osvrnuo se prema vratima, pomalo namršten. „Amis, jesi li naredila Avijendi da mi se izvini za večeru?“

„Ne. Je li to učinila?“ Plave oči joj za tren behu zamišljene; učinilo mu se da se Bair umalo nije nasmešila. „Ne bih joj to naredila, Rande al’Tore. Usiljeno izvinjenje nije izvinjenje.“

„Rečeno joj je samo da trese prostirke dok joj kroz znoj ne isteče i loša ćud“, kaza Bair. „Sve drugo su njene reči.“

„I nije pokušaj da izbegne rad“, dodade Seana. „Moraće da nauči da sputava bes. Mudra mora vladati svojim osećanjima, da ona ne bi vladala njome.“ Blago se nasmešila i skrenula pogled ka Melaini. Svetlokosa žena stisnu usne i šmrknu.

Pokušavale su da ga ubede kako će Avijenda od sada biti divan saputnik. Zar stvarno misle da je slep? „Da znate da mi je sve jasno. U vezi $ njom. Da ste je poslale da me uhodi.“

„Ne znaš onoliko koliko ti se čini“, odvrati Amis, nimalo drugačije od skrivenih poruka koje Aes Sedai nije želela da mu razjasni.

Melaina namesti maramu i zamišljeno ga odmeri. Prema njegovom nevelikom znanju o Aes Sedai, da je bila među njima, Melaina bi odabrala Zeleni ađah. „Priznajem“, kaza ona, „da smo najpre pomislile da ćeš u njoj videti samo lepu devojku, a dovoljno si zgodan da je i njoj tvoje društvo trebalo biti zabavnije od našeg. Nismo računale na njen jezik. Niti na druge stvari.“

„Zašto ste onda toliko odlučne da ostane sa mnom?“ Glas mu beše jarostan, iako to nije želeo. „Ne mislite valjda da ću joj otkriti ista što ne želim da znate “

„Zašto joj dopuštaš da ostane?“, smireno uzvrati Amis. „Kako bismo ti je nametnule da si odbio da je prihvatiš?“

„Ovako barem znam ko je uhoda.“ Bolje mu je bilo da drži Avijendu na oku nego da razmišlja koji ga Aijel posmatra. Da nije nje, verovatno bi svaku Ruarkovu reč doživljavao kao ispitivanje. Naravno, to je i dalje moglo biti istina. Ruark je muž jedne od ovih žena. Najednom mu beše drago što se nije više poveravao poglavaru klana. I rastuži se što je pomislio na to. Zašto mu se ikad učinilo da su Aijeli jednostavniji od visokih lordova Tira? „Biću zadovoljan ako ostane gde je.“

„Onda smo svi zadovoljni“, reče Bair.

Sumnjičavo je pogledao ženu ostarele kože. U glasu joj se osećalo Ha zna više od njega. „Ona neće saznati to što želite.“