Dolazak Senke

„Šta mi želimo?“ planu Melaina; okrenula je glavu ka njemu, a kosa joj se zatalasa. „Proročanstvo kaže da će preživeti 'ostatak preostalih'. Mi želimo, Rande al’Tore, Kar’a’karne, da spasemo što više ljudi možemo.

Kakva god bila tvoja krv i tvoje lice, ti ne osećaš ništa prema nama. Nateraću te da priznaš našu krv, pa makar sama morala da postavim...“

„Mislim“, glatko je prekide Amis, „da je spreman za spavanje. Izgleda umorno.“ Odsečno je pljesnula rukama, na šta se pojavi jedna vitka gai’šainka. „Odvedi ovog čoveka u sobu koja mu je pripremljena. Donesi mu sve što zatraži.“

Mudre ga ostaviše i pođoše ka vratima; Bair i Seana probadale su Melainu očima kao bodežima, kao kada članice Ženskog kruga merkaju nekog ko će im skupo platiti. Melaina nije marila za njih; dok su se vrata zatvarala, mrmljala je nešto što je zvučalo kao: „Opametiću ja tu budalastu devojku “

Koju devojku? Avijendu? Zar ona već ne čini ono što žele? Egvenu, možda? Znao je da i ona nešto uči s Mudrima. I šta je to Melaina bila spremna da „postavi“ kako bi on „priznao njihovu krv“? Kako bi ikakvo postavljanje moglo da ga primora da prizna da je Aijel? Možda postavljanje zamke? Budalo! Ne bi tek tako rekla da namerava da postavi zamku. Šta se sve postavlja? Jastuk pod glavu, pomislio je i tiho se nasmejao. Bio je umoran. Preumoran za pitanja, posle više od dvanaest časova u sedlu, po danu vrelom i suvom kao u pećnici; nije želeo ni da razmišlja o tome kako bi se osećao da je istu razdaljinu prešao peške. Avijenda mora da ima noge od čelika. Trebao mu je krevet.

Gai’šainka beše lepa, i pored tankog ožiljka razvučenog između bledoplavog oka i kose tako svetle da je izgledala kao srebro. Još jedna Devica; samo trenutno ne može to da bude. „Izvoli poći za mnom“, promrmljala je, spuštajući pogled.

U spavaćoj sobi, naravno, nije bilo kreveta. „Krevet“ beše slamarica na hrpi šarenih prostirki. Gai’šainka zvala se Čion beše zapanjena kad joj je zatražio vodu da se opere, ali bilo mu je dosta kupanja u znoju. Mogao je da se opkladi da ni Moiraina i Egvena ne sede u zaparenom šatoru da bi se očistile. Ipak mu je donela toplu vodu u velikom smeđem krčagu za zalivanje bašte, i jednu ogromnu belu posudu da posluži kao lavor. Ponudila mu je da ga okupa, a on je smesta izjuri. Čudni ljudi, svi odreda!

Soba nije imala prozore i osvetljavale su je srebrne svetiljke okačene na zidove, ali znao je da napolju još nije pao mrak kada se oprao. Nije ga bilo briga. Na postelji su ležala samo dva ćebeta, i nijedno ne beše previše debelo. Bez sumnje, dokaz aijelske izdržljivosti. Setivši se ledenih noći u šatorima, ponovo je obukao sve osim kaputa i čizama, pa ugasi lampe i zavuče se pod ćebad u potpunom mraku.

Premda beše iscrpljen, prevrtao se mučen mislima. Šta je Melaina želela da postavi? Zašto Mudre nisu marile što on zna da ga Avijenda uhodi? Avijenda. Lepažena, iako je bila gorečudi nego mazga kad joj se ugruvaju kopita. Disao je sve sporije, i misli mu se zamagliše. Mesec dana.

Previše. Nema izbora. Ranije. Isendrin osmeh. Kaderov pogled. Zamka. Postavljanje zamke. Čije zamke? Kakve zamke? Zamke. Kad bi samo mogao da veruje Moiraini. Perin. Dom. Perin sad verovatno pliva u...

Zatvorenih očiju, Rand zapliva kroz vodu. Prijatno sveže. Tako vlažno. Kao da mu nikada ranije voda nije pričinila toliku prijatnost. Podigao je glavu i pogledao prema vrbama na jednoj ivici jezerceta, pa potom ka velikom hrastu na drugom kraju koji je nadvio svoje senovite ruke iznad vode. Vodena šuma. Bilo je tako lepo vratiti se kući. Imao je osećaj da dugo nije bio tu; nije znao gde tačno boravi, ali nije ni mario. Do Stražarskog Brda. Tačno. Nikada nije kročio dalje od njega. Hladno i vlažno. I usamljeno.

Najednom, dva tela proleteše kroz vazduh, s kolenima privijenim uz grudi, i zapljusnuše ga tako da ništa nije video. Otresao je vodu iz očiju i shvatio da mu se s jedne strane smeši Elejna, a s druge Min, samo njihove glave iznad bledozelene površine. Dva zamaha bi ga odnela do ma koje od njih. I udaljila od one druge. Nije mogao voleti i jednu i drugu. Ljubav? Zašto mu je to palo na pamet?

„Ne znaš koga voliš.“

Obrnuo se u vodi. Avijenda je stajala na obali, u kadin’soru, a ne u suknji i košulji. Nije bila besna, jednostavno ga je posmatrala. „Hodi u vodu“, reče on. „Naučiću te da plivaš.“

Zvonak smeh ga natera da okrene glavu ka suprotnoj obali. Lepšu ženu od one koja je tamo stajala, bleda i naga, nikada nije video. Od njenih krupnih crnih očiju vrtelo mu se u glavi. Činilo mu se da je poznaje.

„Da li bi trebalo da ti dozvolim neverstvo, čak i u snovima?“, upita ona. Nekako je postao svestan, i ne gledajući, da Elejna, Min i Avijenda više nisu tu. Ovo je postajalo sve čudnije.