Dolazak Senke

„Nisam te to pitao. Koliko dugo...?“ Najednom je ućutao. Osetio je nešto u vazduhu, neku nepravilnost. Zlo. Možda je mašta, ostatak sna. Možda.

Avijendi zastade dah kada mu u ruci niče mač od crvenog plamena3 sa znakom čaplje na pomalo povijenoj oštrici. Lanfear ga je optužila da ne koristi ni deseti deo onoga za šta je sposoban, a čak je i ta desetina stečena nespretnim nagađanjem. Nije znao ni deseti deo svojih mogućnosti. Ali znao je za mač.

„Ostani iza mene.“ Izašao je iz sobe, bešumno koračajući u čarapama po ćilimu. Osetio je da je izvukla kamu. Začudo, vazduh nije bio ništa hladniji nego kad je legao. Možda su ovi kameni zidovi zadržavali toplotu, jer što je dalje išao, sve mu je hladnije postajalo.

Mora da su do sada čak i gai’šaini polegali. Hodnici i odaje behu tihi i pusti, većinom poluosvetljeni još gorućim svetiljkama. Ovde, gde bez svetiljki ni u podne nema svetla, nikad nisu gašene sve lampe. Osećaj i dalje beše nejasan, ali nije odlazio. Zlo.

Najednom je zastao, usred širokog zasvođenog hodnika ka smeđe popločanom predvorju. Po jedna srebrna svetiljka sa svake strane bledo ga je osvetljavala. Nasred poda stajao je visok čovek, glave povijene nad nekom ženom. Držao ju je rukama skrivenim pod crnim plaštom; glava joj beše zabačena, a bela kukuljica zbačena dok joj je njušio vrat. Čionine oči behu skoro sklopljene, a na licu joj je lebdeo zadovoljan osmeh. Mrlja stida prelila se preko površi Praznine. Čovek tad podiže glavu.

Prevelike crne oči na bledom licu upalih obraza pogledaše Randa; ispucale crvene usne razdvojiše se u rugalački osmeh prepun oštrih zuba. Plašt se razmota i razvi u široka krila slepog miša, a Čion se stropošta na pod. Draghkar je kročio preko nje, sežući belim šakama prema Randu. Dugi, vitki prsti završavali su se kandžama. Kandže i zubi, međutim, nisu bili opasnost. Smrt i još gora sudba bila je u poljupcu Draghkara.

Njegova nežna pesma od koje se muti razum usko se pribijala uz Prazninu. Tamna kožna krila pokušaše da ga obuhvate dok je Draghkar prilazio. Za treptaj tih ogromnih crnih očiju, mač satkan od Moći raseče Draghkarovu lobanju sve do korena nosa.

Čelična oštrica bi se zaglavila, ali vatreno sečivo se lako izvuklo, i stvorenje pade. Za tren, duboko u srcu Praznine, Rand je razgledao stvora pod nogama, Ta pesma. Da ga Praznina nije štitila od osećanja, da ga nije činila hladnim i udaljenim, ta pesma bi mu obuzela um. Draghkar je zacelo u to i verovao, čim je tako voljno prišao.

Avijenda protrča pored njega i čučnu kraj Čion. Opipala je gai’šainkin vrat. „Mrtva je“, reče sklapajuči joj kapke do kraja. „Možda je i bolje tako. Draghkar proždire dušu pre nego što pojede život. Draghkar! Na ovom mestu!“ Ljutito ga je gledala, ne ustajuči. „Troloci u skloništu Imre, a sada i Draghkar, ovde. Donosiš strašna vrernena Trostrukoj...“ Vrisnula je i bacila se preko Čion; Rand je podigao mač ka njoj.

Struna čiste vatre prelete preko nje i zari se u grudi Draghkara koji je prišao kroz spoljašnji hodnik. Nakot Senke buknu i otetura natrag, vrišteči, posrčući, mlatarajući rastopljenim krilima.

„Probudi ih sve“, mirno kaza Rand. Da li se Čion borila? Koliko je bila vezana čašću? Nije bilo važno. Draghkare je lakše usmrtiti nego Mirdraale, ali su opasniji na drugi način. „Ako umeš da digneš uzbunu, učini to “

„Gong iznad vrata...“

„Ja ću. Probudi ih. Možda nisu samo dvojica.“

Ona zaklima glavom i odjuri natrag, vičući: „Dižite koplja! Ustajte i dižite koplja!“

Rand iskorači napolje, umoran, pripravnog mača. Moć ga je ispunjavala, uzbuđivala. Smučila mu se. Želeo je da se nasmeje, da povraća. Noć beše ledena, ali jedva da je bio svestan toga.

Izgoreli Draghkar ležao je u bašti; smrdeo je na zapaljeno meso, i njegova tiha vatra je dodavala svoju svetlost mesečini. Nešto niže niz stazu ležala je Seana, rasute proseđe kose, zagledana u nebo razrogačenim staklastim očima. Imala je nož uz sebe, ali nije uspela. da se izbori protiv Draghkara.

Već u času kada je Rand dograbio palicu s kožnim vrškom iznad pravouglog bronzanog gonga, na ulazu u kanjon nastade metež, začuše se ljudski i troločki krici, zveket čelika, vriska. Žestoko je udario u gong, i sumorna zvonjava odjeknu kroz kanjon; skoro istog trena začuo se odgovor, pa još jedan, te desetine usta povikaše: „Dižite koplja!“

Zbunjena vika se digla među torbarskim zapregama u središtu. Pojaviše se svetiljke, vrata dveju zaprega se s belim odbleskom mesečine otvoriše, i začu se nečija ljutita vika neke žene, Rand nije znao koje. Začuo je klepetanje krila iznad sebe. Režeći, Rand podiže plameni mač; Jedna moć je besnela u njemu, a vatra je suknula iz mača. Draghkar se u letu rasprsnuo u kišu plamtećih mrvica koje se sunovratiše u tamu.

„Uzmi ovo“, reče Ruark. Oči poglavara klana behu nemilosrdne iznad crnog vela. Potpuno obučen, nosio je štit i koplja. Iza njega je Met, gologlav, bez kaputa, poluispasane košulje, unezvereno stezao crno koplje obema rukama.