Kruna mačeva

Zaokrenuše u uvalu medu brdima. Neko imanje bilo je pripijeno uz brdo. Ostaci imanja. Jedan zid male kamene kuće srušio se, a nekoliko pocrnelih greda virilo je pored ogaravljenog dimnjaka poput prljavih prstiju. Ambar bez krova ličio je na praznu pocrnelu kamenu kutiju, a rasuti pepeo pokazivao je gde su nekada bile štale. Svuda kroz Altaru videli su jednako loše i gore od ovoga, ponekad i cela sela gde su mrtvi ležali po ulicama, hrana za gavrane i lisice, ili pse lutalice, koji su bežali kada bi se ljudi približili. Priče o rasulu i ubijanju u Tarabonu i Arad Domanu odjednom su postale stvarne. Mnogi ljudi grabili su svaki izgovor da postanu razbojnici ili namire stare dugove – Egvena se grozničavo nadala da je tako – ali na usnama svakog preživelog bilo je ime Zmajuzakletih i sestre su potpuno krivile Randa, kao da je on lično nosio baklje. To nije značilo da ga neće još koristiti ako budu mogle, upravljati njime ako nađu načina. Ona nije bila jedina Aes Sedai koja je verovala da treba uraditi ono što je neophodno, pa makar morala da začepi nos.

Mirelin bes uticao je na Brina koliko i kiša na stenu. Egvena odjednom ugleda sliku oluje koja mu se uvija oko glave i poplave koja mu se kovitla oko nogu dok on mirno nastavlja dalje. „Mirela Sedai“, obratio joj se s mirnoćom kakvu je ona trebalo da pokaže, „kad više od deset hiljada ljudi jaše mojim tragom, hoću da znam kakve namere imaju. Naročito ovih deset hiljada, ili više.“

To je bila opasna tema. Koliko god da je Egvena bila srećna što su preskočili pitanje Talmanesove zabrinutosti za nju, trebalo je da škrguće zubima što ju je uopšte i pomenuo, ali bila je zaprepašćena i samo se ukočeno uspravila u sedlu. „Deset hiljada? Jesi li siguran?“ Družina jedva da je brojala pola od toga kad ju je Met doveo u Salidar jureći nju i Elejnu.

Brin samo slegnu ramenima. „Ja skupljam dobrovoljce kako napredujem, a isto radi i on. Ne tako mnogo, ali neki ljudi imaju predrasude o služenju Aes Sedai.“ Većina ljudi osećala bi se nelagodno da to izgovori ispred tri sestre; on je to rekao s obešenjačkim osmehom. „Osim toga, izgleda da Družina ima izvestan ugled iz borbi u Kairhijenu. Priča kaže da Šen an Kalar nikada ne gube, kakvi god da su izgledi.“ To je privlačilo ljude da im se pridruže, ovde kao i u Altari, pomisao da dve vojske znače bitku. Pokušati da se ostane po strani moglo se završiti loše koliko i izbor pogrešne strane; u najboljem slučaju, neopredeljeni neće dobiti ni ogriske. „Imam u svojim redovima nekoliko prebeglica od Talmanesovih novajlija. Neki izgleda misle da je sreća Družine povezana s Metom Kautonom i kako je bez njega nema.“

Nešto nalik podrugljivom osmehu pojavi se na Mirelinim usnama. „Strahovi ovih blesavih Muranđana zasigurno su korisni, ali nisam mislila da si i ti budala. Talmanes nas prati jer se boji da možemo da se okrenemo protiv njegovog dragocenog gospodara Zmaja, ali da je stvarno imao nameru da nas napadne, ne misliš li da bi to dosad i uradio? Za ove Zmajuzaklete možemo se pobrinuti kad završimo ono što je važnije. Ali razgovarati s njim...“ Pribravši se, uspela je da povrati mirnoću. Bar naoko. Njen glas još je mogao da sprži drvo. „Pazi šta ti kažem. Lorde Brine..."

Egvena pusti da Mireline reči teku pored nje. Brin je pogledao u nju kada je pomenuo Meta. Sestre su mislile da znaju situaciju s Družinom, i s Metom, i nisu o tome previše razmišljale, ali izgleda da Brin jeste. Nagnuvši glavu tako da joj je obod šešira zaklanjao lice, proučavala ga je krajičkom oka. On je bio vezan zakletvom da stvori vojsku i vodi je dok Elaida ne bude smaknuta, ali zašto se zakleo? Sigurno je mogao da upotrebi neku manju zakletvu i ona bi bila prihvaćena od sestara koje su nameravale da sve ove vojnike iskoriste samo kao masku za Ludodan, da zaplaše Elaidu. Imati ga na svojoj strani bilo je utešno; čak su i druge Aes Sedai izgleda tako mislile. Kao i njen otac, bio je od onih ljudi koji vas nateraju da poverujete da nema razloga za strah, šta god da se dešava. Imati ga za protivnika, iznenada je slivatila, bilo bi loše koliko i imati Dvoranu protiv sebe, a vojska se tu nije ni računala. Jedino pohvalno što je Sijuan ikada rekla o njemu, bilo je da je izuzetan, čak iako je odmah pokušala da preokrene značenje svoje opaske. Svaki muškarac koga Sijuan Sanče smatra izuzetnim bio je čovek na koga treba pripaziti.

Pregaziše tanušni tok, rečicu koja jedva da je nakvasila konjska kopita. Blatnjava vrana, koja se hranila ribom zaglavljenom u vodi suviše plitkoj da bi otplivala, zalepeta očerupanim krilima, kao da će poleteti, a onda se vrati svome obroku.