Kruna mačeva

„Sutra ću poslati sestre da vašim vojnicima objave istinu. Da li će šest Aes Sedai koje lično poznaju biti dovoljno? Mirela, ova ovde, i Šerijam. Karlinja i Beonin. Anaija i Morvrin.“ Ove sestre neće želeti da se sretnu s Mudrima, ali neće moći ni da joj odbiju. Neće hteti, u stvari, kako bi sprečile širenje ove priće. Bar ne bi trebalo da hoće. Mirelino kratko žmirkanje bilo je praćeno pomirljivim izvijanjem usana.

Naslonivši lakat na svoj kalpak, Brin je proučavao Egvenu i Mirelu. Nije ni virnuo prema Sijuan. Njegov riđan udari kopitom o kamenje, i jato neke vrste grlica sa svetloplavim krilima zaleprša u vazduh iz žbunja koje je bilo nekoliko koraka dalje, nagnavši Daišara i Mirelinog dorata da se uznemire. Brinov ždrebac se nije ni pomerio. Čuo je za Prolaze, bez sumnje, iako sigurno nije znao ništa o tome od čega su – Aes Sedai su čuvale tajne po navici, a nadale su se da će ovu sakriti od Elaide – a on sigurno nije uopšte čuo za Tel’aran’riod; tu bitnu tajnu bilo je lakše čuvati, nije bilo nikakvih ispoljavanja koja bi iko mogao da vidi. Ali ipak nije pitao kako. Možda se dosad navikao na Aes Sedai i tajne.

„Dok god budu jasno izlagale“, konačno je progovorio, „ako počnu da uvrću i za dlaku...“ Njegov pogled nije bio pokušaj zastrašivanja, samo naglašavanje. Izgledao je zadovoljan onim što joj je video na licu. „Izgleda da ti dobro ide, majko. Želim ti da uspešno nastaviš. Odredi vreme posle podne i doći ću. Trebalo bi redovno da se sastajemo. Doći ću kad god me pozoveš. Trebalo bi da napravimo čvrste planove kako da te stavimo na Amirlin Tron kad budemo stigli do Tar Valona.“

Govorio je oprezno – verovatno još nije bio sasvim siguran šta se događa i koliko može da veruje Mireli – zato joj je trebalo malo vremena da shvati šta je uradio. Od toga joj zastade dah. Možda se suviše navikla na Aes Sedai način nijansiranja reči, ali... Brin joj je upravo saopštio da je vojska njena. U to je bila sigurna. Ne pripada Dvorani, niti Šerijam; njena je.

„Hvala, lorde Brine.“ To je izgledalo tako malo, pogotovo kad su njegovo pažljivo klimanje glavom i oči upijene u njene izgleda potvrđivali njeno verovanje. Odjednom je imala još hiljadu pitanja. Ali većinu nije mogla da mu postavi ni kada budu nasamo. Šteta što ne može potpuno da mu se poveri. Oprez dok nisi sigurna, a onda još malo opreza.

Stara poslovica se tačno odnosila na sve što se događalo oko Aes Sedai. Ali čak i najbolji muškarci raspravljaju sa svojim prijateljima, možda najviše kada nešto treba da ostane tajna. „Sigurna sam da postoji hiljade sitnica koje treba pozavršavati tokom ovoga što je ostalo od jutra“, reče mu prikupivši uzde. „Možeš da se vratiš. Mi ćemo još malo jahati.“

Brin se bunio, naravno. Zvučao je gotovo kao Zaštitnik, pričajući o nemogućnosti da se istovremeno pazi na sve strane i kako strela u leđima može da ubije Aes Sedai jednako brzo kao i bilo koga drugoga. Sledeći koji joj to bude rekao, odlučila je, platiće za tu izjavu. Tri Aes Sedai bile su ravne vojsci od tri stotine muškaraca. Na kraju, i pored svog gunđanja i mrštenja, nije imao drugog izbora nego da se pokori. Vrativši kalpak na glavu, poterao je konja niz neravnu padinu, umesto u pravcu iz kojeg su došli, ali s njene tačke gledišta tako je bilo i bolje.

„Povedi nas, Sijuan“, reče kad se udaljio desetak koraka.

Sijuan ga isprati pogledom kao da ju je sve vreme zlostavljao. Glasno šmrknuvši, ispravi svoj slamni šešir, okrenu ždrebicu – više ju je teglila – i potera korakom krupnu životinju. Egvena dade znak Mireli da ih prati. Kao ni Brin, ni ona nije imala izbora.

U početku ju je Mirela posmatrala postrance, sigurno očekujući da potegne sestre poslate u Belu kulu, očevidno smišljajući izgovore zbog čega su morale to da drže u tajnosti, čak i od Dvorane. Što je duže Egvena jahala u tišini, Mirela se sve više vrpoljila u sedlu. Počela je da vlaži usne; tanušne pukotine počeše da se pojavljuju u toj Aes Sedai pribranosti. Veoma korisno oruđe, tišina.

Neko vreme jedini zvuk je bio topot kopita njihovih konja i povremeni zov ptice u šikari, ali kako je Sijuanin pravac postajao očevidan, skrećući malo ka zapadu od puta ka logoru, Mirelino vrpoljenje toliko se pojačalo da je izgledalo kao da sedi na koprivama. Možda je ipak bilo nečega u tim delićima i odlomcima koje je Sijuan prikupila.

Kada Sijuan ponovo zaokrenu ka zapadu, između dva brda čudnog oblika koja su se naginjala jedno ka drugom, Mirela povuče uzde. „Ima... ima jedan slap u tom pravcu", reče pokazujući na istok. „Nije bio veliki, čak ni pre suše, ali još uvek je veoma lep.“ Sijuan se isto zaustavila i okrenula da je pogleda sa smeškom.

Šta je to Mirela skrivala? Egvena je bila radoznala. Pogledavši Zelenu sestru, zaprepastila se zbog kapljice znoja na njenom čelu, svetlucave u senci, baš blizu oboda njenog širokog sivog šešira. Zaista je želela da zna šta može toliko da potrese Aes Sedai da bi počela da se znoji.