Nebeski oganj

Rand zastade. Od desetak preskupih tapiserija na zidu hodnika ostala je samo dugačka čađava mrlja. Ko zna koliko je kovčega i stolova s intarzijama sada potpuno spaljeno. Ali nije to on uradio. Tridesetak koraka dalje, stražari u crvenim odorama, s prsnicima i kacigama s podignutim vizirima, ležali su mrtvi na belim pločicama. Još su stezali mačeve. Ni to nije on uradio. Rafhin ne pita za cenu, samo da postigne ono što želi. Pametno je napadao i pametno se povlačio, ali još otkako je pobegao iz prestone dvorane nisu se našli licem u lice na više od nekoliko trenutaka, koliko mu je bilo potrebno da napadne i pobegne. Bio je jak, možda čak koliko i Rand, a i mnogo iskusniji, ali zato za razliku od njega nije u džepu imao angreal u vidu debelog čovečuljka.

Hodnik mu je bio dvostruko poznat – zato što je jednom već bio u njemu i zato što je već video nešto slično.

Elejna, Gavin i ja prošli smo ovuda onoga dana kad sam upoznao Morgazu. Ta je bolna misao gamizala po obodu Praznine, dok je on stajao unutra, hladan i bezosećajan. Saidin je žario i palio, ali on je bio mrtav hladan.

A onda se javi nova misao, slična ubodu. Ležala je na baš ovakvom podu, kose rasute kao da je zaspala. Ilijena Sunčanokosa. Moja Ilijena.

I Elaida je bila tu onoga dana. Predskazala mi je da ću drugima naneti bol. U meni je videla mrak. Deo mog mraka. Dovoljno.

Ilijena, nisam znao šta radim. Bio sam ludi Lud sam. O, Ilijena.

Elaida je nešto videla, ali nije htela sve da kaže. Šteta.

O, Svetlosti, zar nema oproštaja? Uradio sam to u nastupu ludila. Zar nema milosti za mene?

Garet Brin bi me sigurno ubio da je to znao. Morgaza bi naredila da me pogube. Morgaza bi sad bila živa. I Met. I Moiraina. Koliko bi ih sad bilo živo da sam ja umro na vreme?

Zaslužio sam svoju pokoru. Zaslužio sam konačnu smrt. O, Ilijena, ja nisam za bolje.

Zaslužujem smrt.

Začuo je bat čizama iza sebe. Okrenuo se.

Iz širokog poprečnog hodnika istrčalo je dvadesetak naoružanih muškaraca u prsnicima navučenim preko crvenih kaputa s belom kragnom, obeležju pripadnika kraljičine garde. Doduše, Andor sad više nije imao kraljicu, a ovi je nisu čuvali ni dok je bila živa. Predvodio ih je Mirdraal belog, bezokog lica, sličan nečemu što obitava pod kamenom, a oklop od crnih pločica nalik krljuštima još je više naglašavao sličnost s gmizavcem. Međutim, ma kako da se pomerao, crni mu je plašt ostajao potpuno nepokretan. Pogled Bezokog svakome uliva strah, ali u Praznini je i strah tek nešto daleko. Zastali su kad su ga videli, ali onda Polučovek podiže svoj crni mač. Tad se i oni neodlučni mašiše za mačeve.

Rand – valjda se tako zove – poče da usmerava kako nikada ranije nije usmeravao.

Mirdraal i gardisti stadoše kao ukopani. Belo inje stade da se gomila po njima i da se dimi baš kao što su se Metove čizme dimile. Mirdraalova podignuta ruka puče uz glasan prasak i pade na popločani pod, razbivši se u paramparčad.

Kada se vratio i ušao u hodnik iz kog su istrčali, Rand – da, zove se Rand – oseti hladnoću kako ga sete

poput noža. Hladno, ali toplije od saidina.

Muškarac i žena srednjih godina, odeveni u crveno-bele livreje služinčadi, čučali su zagrljeni kraj zida. Valjda su, kad su videli Mirdraala i njegovu pratnju, pomislili da će tako zaštititi jedno drugo. Očigledno videvši Randa – ma ima tu još nešto; nije on samo Rand – muškarac pođe da ustane, ali žena stade da ga vuče za rukav.

„Mir s vama“, reče Rand i podiže ruku. Al’Tor. Da, Rand al’Tor. „Neću vas povrediti, ali bolje bi vam bilo da što pre idete odavde.“

Žena samo zakoluta očima. Verovatno bi se sručila na pod da je muškarac nije prihvatio. Počeo je da miče usnama kao da se moli, ali nije ispuštao nikakav zvuk.

Tek kada je video u šta čovek zuri, Rand shvati da mu je, kada je podigao ruku, iz rukava izvirila i zlatogriva zmajeva glava. „Neću vam ništa“, reče i produži dalje. Treba da pronađe Rafhina. I da ga ubije. A onda?