Nebeski oganj

Čuo se samo bat njegovih koraka po pločicama. U dubinama njegove glave tihi glas je žalobno mrmljao nešto o Ilijeni i praštanju. Napregao se ne bi li osetio prisustvo muškarca ispunjenog Istinskim izvorom jer bi to značilo da Rafhin usmerava. Ništa. Saidin mu je pržio kosti, ledio mu meso i pustošio dušu, ali bez toga bi Izgubljenog primetio tek kad bude prekasno. Asmodean je to jednom uporedio s lavom u visokoj travi. A ovaj lav još ima i besnilo. Treba li i Asmodeana da računa u one koji je trebalo da prežive? A Lanfear? Ne. Nije to...

U poslednjem je trenutku osetio iznenadno preplitanje tokova i bacio se na pod. Kao ruka debela batina od bele svetlosti i tečne vatre probi zid i prolete tamo gde su do malopre bile njegove grudi, uništivši pri tom zidove s obe strane hodnika, reljefe, vrata i tapiserije. Komadi kamena i gipsa zapljuštaše po podu.

Eto, toliko o onome da se Izgubljeni plaše da koriste Vatru. Ko mu je to rekao? Moiraina. Šteta što je više nema.

Iz ruku mu suknu Vatra u vidu bleštavog mlaza, a on je uperi u pravcu izvorišta one batine, na šta se ova odmah ugasi, ostavljajući za sobom ljubičastu mrlju u njegovom vidnom polju. Razvezao je tkanje. Da li je konačno sve gotovo?

Uskobeljao se na noge i usmerio mlaz Vazduha na razvaljena vrata, izvalivši iz šarki ono što je ostalo od njih. Prostorija iza njih bila je prazna. Po foteljama raspoređenim oko mermenog kamina videlo se da je to dnevna soba. Onaj mlaz Vatre odlomio je parče luka kroz koji se izlazilo u mali vrt s vodoskokom i završio u jednom od rebrastih stubova s druge strane.

Međutim, Rafhin nije tuda otišao, a nije ni bio mrtav. U vazduhu je još lebdeo trag saidinskog tkanja. Rand ga je odmah prepoznao. Bilo je drugačije od prolaza koji je napravio kako bi Letenjem stigao u Kaemlin, a i od onog koji je upotrebio za Putovanje – tek je sad shvatio da je to uradio – u prestonu dvoranu andorske palate. Međutim, ovo je tkanje bilo isto kao ono koje je upotrebio u Tiru.

Počeo je da prepliće i stvara prolaz ili već nekakav otvor ili rupu u stvarnosti. S druge strane nije se nalazilo ništavilo. Štaviše, da nije znao da je tkanje tu, da nije bio u stanju da ga vidi, verovatno ga ne bi ni primetio. Pred sobom je video isti luk i isto dvorište s istim vodoskokom i istim stubovima preko puta. One rupe koje je Vatrom napravio na luku i stubu prvo zatreperiše i zapuniše se, ali ubrzo se ponovo pojaviše. Gde god da taj prolaz vodi, s druge strane se nalazio odraz kraljevske palate u Andoru, baš kao što je pre to bio Kamen Tira. Na trenutak mu bi žao što nije o tome razgovarao s Asmodeanom kada je imao priliku, ali ni sa kim nije mogao da priča o tom danu. Nema veze. Tad je bio naoružan Kalandorom, ali sada se i angreal u njegovom džepu pokazao dovoljno neprijatnim za Rafhina.

Žurno je prošao kroz otvor i razvezao tkanje, pa jurnu preko vrta još pre nego što je prolaz nestao. Rafhin bi, ako je dovoljno blizu i ako se napregne, mogao da ga oseti. Kameni čovečuljak mu ipak nije davao toliku moć da može mirno da stoji i čeka da ga ovaj napadne.

Jedini živi stvorovi bili su on i jedna muva. Isto je tako bilo i u Tiru. Stojeće svetiljke u hodnicima nisu bile upaljene – po belim je fitiljima bilo očigledno da nikada nisu ni bile korišćene – ali je čak i u najzabačenijim ćoškovima bilo svetla koje kao da je dopiralo niotkuda i odasvuda. Ponekad su se i svetiljke kretale, kao i ostali predmeti. Bilo je dovoljno da makar na tren skrene pogled pa da se svećnjak pomeri za čitavu stopu, a vaza u niši za nekoliko centimetara. Kao da je neko pomerao sitnije predmete čim on ne obraća pažnju na njih. Bilo je to zaista čudno mesto, gde god da se nalazilo.

Dok je trčao narednim prolazom pod stubovima i naprezao se da oseti Rafhina, shvatio je da nije čuo onaj glas kako kuka za Ilijenom još otkako je upotrebio Vatru. Možda je time nekako uspeo da izbaci Lijusa Terina iz glave.

Dobro. Zastao je na ulazu u jedan od mnogih vrtova. Grmovi ruža i zvezdanica bili su sparušeni kao i oni u pravoj palati. Na nekoj kuli u pozadini vijorio se barjak s belim lavom, ali Rand nikako nije mogao da odredi na kojoj, pošto se to menjalo kad god on skrene pogled. Drago mije što više ne moram da delim sopstvenu glavu sa...

Osećao se čudno. Nematerijalno. Podigao je ruku i zinuo. Kroz šaku je mogao da vidi ceo vrt kao kroz kakvu izmaglicu, i to izmaglicu koja postepeno bledi. Kada je spustio pogled, kroz stopala je video kamene podne ploče.

Ne!

Ovo nije bila njegova misao. Uto poče da se pomalja lik visokog crnookog muškarca zabrinutog lica i prosede kose. Ja sam Lijus Ter... Ja sam Rand al’Tor, prekide ga Rand. Nije znao šta se dešava, ali zmaj poče da bledi i nestaje s njegove providne ruke. Šaka mu postade tamnija a prsti stadoše da se izdužuju. Ja sam ja, odjekivalo je Prazninom. Ja sam Rand al’Tor.