Oluja na obzorju

Možda su imale sreće, pa je Izgubljena bila jedna od onih žena koje su oteli Seanšani - ali Egvena ne veruje u takvu sreću. Jedna Izgubljena ne bi bila tako lako zarobljena. Verovatno je i znala da će doći do tog napada.

I tako su za spisak ispred Egvene ostala tri imena. Nalasija Meran, Smeđa; Teramina, Zelena, i Džamilila Norsiš, Crvena. Sve su bile veoma slabe kada je o Moći reč. I sve žene s tog spiska godinama su u Kuli. Deluje joj neverovatno da je Mesana oponašala neku od njih - i to tako dobro da niko nije primetio njenu obmanu.

Egvenu je mučilo osećanje. Možda slutnja, a u najmanju ruku - strah. Te tri žene su jedine koje su mogle da budu Izgubljena. Ali nijedna od njih se ni najmanje ne uklapa u tu mogućnost. Zbog toga se naježila. Da li se Mesana i dalje krije u Kuli?

Ako je tako, onda ona nekako zna kako da prevari Štap zakletvi.

Na vratima se začu tiho kucanje. Tren kasnije se odškrinuše. „Majko?“, začu se Silvijana.

Egvena diže glavu, pa izvi obrve.

„Mislila sam da ćeš hteti da vidiš ovo“, kaza Silvijana ulazeći. Kosa joj je bila skupljena u urednu crnu punđu, a preko ramena joj je bila prebačena crvena Čuvarkina ešarpa.

„Šta je bilo?“

„Trebalo bi da dođeš da vidiš."

Egvena radoznalo ustade. U Silvijaninom glasu nije bilo nikakve napetosti, tako da zacelo nije reč o nečemu previše strašnom. Njih dve su izašle iz radne sobe, pa rubom zgrade krenule do Dvorane Kule. Kada stigoše do nje, Egvena izvi obrvu. Silvijana joj pokaza da uđe.

Dvorana nije zasedala, pa su stolice bile prazne. Na belom čaršavu u uglu bile su raštrkane zidarske alatke, a nekoliko radnika u debelim smeđim čakširama i belim košuljama podvrnutih rukava stajalo je ispred rupe u zidu koja je ostala iza Seanšana. Egvena je naredila da se u taj otvor, umesto da se u potpunosti zazida, postavi ružičasti prozor kao spomen na trenutak kada je Bela kula napadnuta. Kao upozorenje da se to nikada više ne desi. Ali pre nego što je prozor mogao da bude postavljen, zidari su morali da ojačaju zid i naprave okvir.

Egvena i Silvijana skladno uđoše u prostoriju, spuštajući se niz kratak zidarski mostić do poda, koji je opet oslikan bojama svih sedam ađaha, kako i treba da bude. Zidari ih primetiše, pa se povukoše u znak poštovanja, a jedan skide kapu i prinese je nedrima. Stigavši do ivice odaje, neposredno ispred otvora, Egvena naposletku vide zašto ju je Silvijana dovela.

Nakon sveg ovog vremena, oblaci su se naposletku razišli. Povukli su se u obliku prstena oko Zmajeve planine. Sunce je jarko obasjavalo daleki krezubi planinski vrh, prekriven snegom. Skršene ralje i vrhunac razvaljene planine bih su okupani svetlošću. Bio je to prvi put za nekoliko nedelja, a možda i duže, da Egvena vidi sunčevu svetlost kako neposredno pada na nešto.

„Neke polaznice su to prve primetile, majko“, kaza joj Silvijana, prilazeći da stane pored nje. „A vesti se brzo šire. Ko bi pomislio da bi jedan takav prstenčić sunčeve svetlosti izazvao takav metež? To je zapravo obična stvar. Ništa što već nismo videli. Ah...“

Bilo je nečeg prelepog u vezi s tim. Svetlost je padala s neba u snažnom i čistom stubu. Bilo je to daleko, ali nekako ipak upečatljivo. Kao da je reč o nečemu zaboravljenom, ali nekako i dalje poznatom, što sija iz davnog sećanja da opet donese toplotu.

„Šta to znači?“, upita Silvijana.

„Ne znam“, odgovori Egvena. „Ali drago mi je što vidim taj prizor." Oklevala je. „Taj otvor u oblacima je suviše ravnomeran da bi bio prirodan. Silvijana, ubeleži ovaj dan u kalendare. Nešto se dogodilo. Možda ćemo s vremenom i saznati o čemu je zaista reč."

„Da, majko", kaza Silvijana, pa opet pogleda kroz razvaljeni zid.

Egvena je ostala da stoji s njom, umesto da se smesta vrati u svoju radnu sobu. Opuštao ju je pogled na tu daleku svetlost, tako dobrodošlu i plemenitu. Oluja će ubrzo otpočeti, kao da je govorila. Ali za sada - ovde sam.

Ovde sam.

Na kraju vremena kada mnogi postanu jedno, poslednja oluja prikupiće besne vetrove svoje da uništi zemlju već umiruću. A u središtu njenom slepac će stajati na grobu svome. Tu će ponovo progledati i jecati nad onim što se zbilo.

Iz Zmajskih proročanstava,Esanički ciklus,

zvanični Malhavišev prevod,Carska arhiva Seandara,Četvrti ciklus Uzdizanja

Kraj dvanaeste knjige u serijalu Točak vremena

REČNIK