Oluja na obzorju

„Živimo iste živote!“, zurla na njih. „Iznova i iznova i iznova. Činimo iste greške. Kraljevstva rade iste gluposti. Vladari svaki put opet iznevere svoj narod. Ljudi se i dalje povređuju, mrze, ubijaju i umiru!“

Naleti vetra su ga tukli, tako da se njegov smeđi ogrtač vijorio, kao i nogavice njegovih lepih tairenskih pantalona. Ali njegove reči su se prolamale i ječale po skršenom stenju Zmajeve planine. Bilo je hladno i sveže, a vazduh nov. Njegovo tkanje grejalo ga je dovoljno da preživi, ali nije zaustavaljalo hladnoću. On to nije ni želeo.

„Šta ako ja mislim da je sve ovo beznačajno?", zatraži da čuje - i to kraljevskim glasom. „Šta ako ja ne želim da se i dalje okrećem? Živimo naše živote pomoću tuđe krvi! A svi ti ostali bivaju zaboravljeni. Šta vredi, ako će sve što znamo minuti? Velika dela ili velike tragedije - sve to ništa ne znači! Postaće legende, a onda će i te legende biti zaboravljene, pa će sve početi iznova!" Pristupni ključ mu zablista u rukama. Oblaci nad njim kao da se zacrneše.

Randov bes dobovao je u saglasju s njegovim srcem, zahtevajući da se razulari.

„Šta ako je on u pravu?", zaurla Rand. „Šta ako je ipak bolje da svemu ovome dođe kraj? Šta ako je Svetlost sve vreme laž, a ovo

je samo kazna? Živimo iznova i iznova, postajući nejaki, umirući - zauvek zarobljeni. Muke su nam večne!"

Moć pokulja u Randa, kao talasi koji pune nekakav novi okean. On ožive, ispunjen ushićenjem zbog saidina, ne mareći što to mora da je jarko jasno vidljivo svakom muškarcu koji može da usmerava, gde god se nalazio. Osećao se kao da blista od Moći, kao da je sunce za svet ispod sebe.

„NIŠTA OD SVEGA OVOGA NIJE BITNO!"

Sklopi oči, upijajući sve više i više Moći, osećajući se kao što se samo dva puta osećao. Jednom kada je očistio saidin. Jednom kada je stvorio tu planinu.

A onda je povukao još.

Znao je da će ga toliko Moći uništiti. Prestao je da mari za to. Srdžba koja se godinama taložila u njemu, konačno je proključala, napokon razularena. Raširio je ruke, držeći u šaci pristupni ključ. Lijus Terin je bio u pravu što se ubio i stvorio Zmajevu planinu. Samo što on nije otišao dovoljno daleko.

Rand pamti taj dan. Dim, potresi, oštar bol Lečenja koji ga priziva svesti dok leži u srušenom dvoru. Ali taj bol je bio bled u poređenju s patnjom koja je poticala od shvatanja. Od patnje zbog toga što vidi prelepe zidove srušene i skršene. Od toga što vidi hrpe poznatih leševa, pobacane po podu kao da su odbačene rite.

Od toga što vidi Ilijenu nedaleko odatle, zlatne kose rasute po tlu.

Osećao je kako palata oko njega podrhtava od jecaja zemlje. Ili je to Zmajeva planina, trese se od neizmerne moći koju je uvukao u sebe. Oseća miris krvi, čađi, smrti i bola u vazduhu. Ili je to samo miris umirućeg sveta, rasprostrtog pred njim?

Vetar poče da ga šiba, kovitlajući se, a ogromni oblaci nad njim zavrtložiše se, kao neka drevna neman koja pliva dubokim crnim bezdanom.

Lijus Terin je načinio jednu grešku. Umro je, ali ostavio je svet da živi, da ranjeno šepa napred. Ostavio je Točak vremena da se okreće, kruži, truli i da ga ponovo vrati u život. Ne može da pobegne od njega. Ne a da pritom ne okonča sve.

„Zašto?“, prošapta Rand kovitlacu oko sebe. Moć koja mu je dolazila kroz pristupni ključ bila je veća od one koju je imao kada je čistio saidin. Možda veća nego što je bilo koji čovek ikada imao. Dovoljno velika da rastoči Šaru i donese konačni mir.

„Zašto moramo da sve ovo činimo iznova?“, prošapta. „Već sam je izneverio. Ubio sam je. Zašto me teraš da to opet proživim?"

Munja sevnu iznad njega, a grmljavina se prolomi. Rand zatvori oči, na vrhu okomite htice, visoke na hiljade stopa, usred ledenog olujnog vetra. Kroz sklopljene kapke nazirao je koliko pristupni ključ blešti. Moć u njemu bila je jača od Svetlosti. On je sunce. On je vatra. On je život i smrt.

Zašto? Zašto mora iznova i iznova? Svet ne može da mu da nikakav odgovor.

Rand visoko diže ruke, kao provodnik Moći i sile. Otelotvorenje smrti i uništenja. On će to okončati. Sve će okončati i omogućiti čovečanstvu da se napokon odmori od svoje patnje.

Sprečiće ih da sve to stalno proživljavaju. Zašto? Zašto im je Tvorac to učinio? Zašto?

Zašto živimo iznova?,

odjednom upita Lijus Terin. Glas mu je bio jasan i oštar.

Da, poče da ga preklinje Rand. Reci mi. Zašto?

Možda..., zausti Lijus Terin, iznenađujuće razborit i bez tračka ludila u glasu. Govorio je tiho i s poštovanjem. Zašto? Je li moguće... Možda je to stoga da bi nam se pružila druga prilika.

Rand se ukoči. Vetar je šibao oko njega, ali nije mogao da ga pomeri. Moć se kolebala u njemu, nalik na sekiru iznad vrata nekog zločinca. Možda ne možeš da biraš koje će ti dužnosti biti dodeljene, oglasi se Tam u njegovom umu, kao sećanje. Ali možeš da odabereš zašto ih izvršavaš.