Пикник поред пута

— И ти си га, значи, вратио — рекла је. Није то било питање, била је тврдња. — Носио си га, идиоте један, кроз целу зону, будало риђа, вукао си на леђима то ђубре, наивчино. Пропустио си такву прилику...

Он ју је гледао, заборавивши на пиће, а она је устала, пришла, газећи расуте новчанице, и стала испред њега, упревши стиснуте песнице у глатке бокове, заклонивши читав свет својим фантастичним телом које је мирисало на парфеме и слатки зној.

— Па он је све вас, будале, вртео око малог прста... Сачекај само, још ће он играти по вашим костима и лобањама, још ће он вама показати братску љубав и милосрђе! — она је већ готово викала. — Сигурно ти је обећао Златну куглу, је л’ да? И мапу, и замке?... Будало! Кретену! По твојој риђој њушки видим да ти је обећао... Сачекај само, даће ти он још мапу; спаси, господе, глупаву душу риђег идиота Шухарта...

Онда је он лагано устао, замахнуо и залепио јој шамар, и она је нагло умукла, спустила се на траву као подсечена и сакрила лице у дланове.

— Будало... риђа... — говорила је неразговетно. — Такву прилику си пропустио... Такву прилику...

Редрик је, гледајући је одозго, испио своје пиће и, не осврћући се, пружио чашу Пацову. Овде није било више шта да се говори. Добру је децу измолио себи Лешинар Барбриџ у Зони! Захвалну!

Изишао је на улицу, узео такси и рекао таксисти да вози у «Боржч». Требало је окончати све послове, спавало му се неиздрживо, пред очима му се све расплињавало и он је чак и заспао, наслонивши се на ташну, и пробудио се тек кад га је шофер продрмао за раме:

— Стигли смо, мистер...

— Где смо? — упитао је Редрик, сањиво се осврћући. — Рекао сам ти да возиш у банку...

— Нисте, мистер — шофер се исцерио. — Рекли сте у «Боржч». Ето вам «Боржча».

— У реду — љутито је прогунђао Редрик. — Сањао сам нешто...

Платио је и изишао, с муком покрећући укочене ноге. Асфалт је већ омекшао под сунцем, већ је била врућина. Редрик је осетио да је сав мокар, у устима му је био одвратан укус а очи су му сузиле. Пре него што ће ући погледао је унаоколо. Улица пред «Боржчем» је, као и увек у то време, била пуста. Установе преко пута још нису почеле да раде а и «Боржч» је, заправо, био затворен, али Ернест је већ био на положају — брисао је чаше и мрко гледао иза шанка у тројицу некаквих типова који су за столом у углу испијали пиво. Са осталих столова још нису биле скинуте преокренуте столице, непознати црнац у белој блузи рибао је под четком, још један црнац носио је гајбе пива иза Ернеста.

Редрик је пришао шанку, ставио на њега ташну и поздравио Ернеста. Овај је у одговор прогунђао нешто неразговетно.

— Сипај ми пиво — рекао је Редрик и грчевито зевнуо.

Ернест је треснуо о шанк празну криглу, извадио из фрижидера флашу, отворио је и наднео над криглу. Редрик је, заклањајући дланом уста, гледао у његову руку. Ернесту је рука дрхтала. Грлић флаше је неколико пута звецнуо о ивицу кригле. Редрик погледа Ернеста у лице. Тешки очни капци били су спуштени, мала уста искривљена, образи су млохаво висили. Црнац је рибао под испод самих Редрикових ногу, типови у углу су страсно и љутито расправљали о тркама, црнац који је слагао гајбе гурнуо је Ернеста задњицом тако да се овај занео. Црнац је почео мрмљати извињења. Ернест је пригушеним гласом упитао:

— Јеси ли донео?

— Шта јесам ли донео? — Редрик се осврнуо.

Један од типова се лењо подигао иза сточића, пошао према излазу и зауставио се у вратима, пушећи цигарету.

— Идемо да попричамо — рекао је Ернест.

Црнац са четком за рибање сада је такође стајао између Редрика и врата. Крупан црнац, налик Ималину само двапут шири.

— Идемо — рекао је Редрик и узео ташну. Сањивост га је сасвим напустила.

Редрик је зашао иза шанка и прогурао се поред црнца са гајбама пива. Овај је, очигледно, пригњечио прст и сад га је држао у устима, гледајући Редрика испод ока. Такође веома снажан црнац, са сломљеним носем и широким ушима. Ернест је отишао у задњу собу и Редрик га је пратио, зато што су сад већ сва тројица типова стајали пред вратима а црнац са четком стајао је код помичног зида иза којег је био магацин.

У задњој соби Ернест се повукао устрану и, погрбљен, сео на столицу уза зид, а иза стола се подигао капетан Квотерблад, жутог лица и несрећног изгледа, и још се однекуд слева појавио огромни ОУН-овац са шлемом на глави, спустио руке на Редрикове бокове и опипао му џепове. Код десног џепа се задржао, извукао боксер и лагано гурнуо Редрика према капетану. Редрик је пришао столу и ставио ташну пред капетана Квотерблада.

— Шта си ми ово наместио? — окренуо се Редрик Ернесту.

Ернест га је мрзовољно погледао и слегнуо једним раменом. Све је било јасно. У вратима су већ стајали, осмехујући се, оба црнца и врата су била потпуно заграђена, а прозор је био затворен и споља снабдевен јаким решеткама.