Пикник поред пута

Ушао је у своју гаражу кроз тајни пролаз, бешумно склонио старо седиште, завукао руку у корпу, опрезно извадио из ранца завежљај и ставио га под мишку. Затим је скинуо са ексера стару излизану кожну јакну, нашао у ћошку умашћени качкет и обема рукама навукао га до самих очију.

Кроз отворе у капији у полумрак гараже продирале су уске траке сунчеве светлости пуне блиставих зрнаца прашине, у дворишту су весело викала деца и, већ спреман да изиђе, Редрик је препознао ћеркин глас. Онда се приближио највећем отвору и неко време гледао како Мајмунчица, са два лумбалона у руци, трчи око нове љуљашке, а три старице сусетке са плетивом у крилу седе на клупи у близини и гледају је намрштено. Размењују своја прљава мишљења, маторе вештице. А деца — ништа, играју се са њом нормално, није им он узалуд подилазио колико год је умео — направио им је дрвен ормарић, кућицу за лутке, љуљашку... па и ону клупу на којој седе маторе вештице такође је он направио. «Добро» — рекао је за себе, одвојио се од пукотине у капији, последњи пут осмотрио гаражу и провукао се кроз тајни пролаз.

На југозападној периферији града, поред напуштене бензинске пумпе на крају Рударске улице, била је телефонска кућица. Богзна ко се сад служио тим телефоном — около су биле само напуштене куће а даље, према југу, пружала се пустара бивше градске депоније. Редрик је сео у сенци кућице на земљу и завукао руку у рупу испод ње. Напипао је прљави замашћени папир и дршку пиштоља завијеног у тај папир; поцинчана кутија са мецима такође је била на месту, и врећица са «наруквицама», и стари новчаник са фалсификованим документима — скровиште је било у реду. Онда је скинуо јакну и качкет и узео завежљај испод пазуха. Неко време је седео, одмеравајући на длану порцулански контејнер који је носио неумољиву и грозну смрт. Онда је осетио како му нервни тик опет трза образ.

— Шухарте — промрмљао је, не чујући свој глас. — Шта радиш то, лудаче? Будало, па они ће нас овим све подавити... — Притиснуо је дланом образ али му није помогло. — Проклети били — рекао је за раднике који су товарили телевизоре у камион. — Нашли сте ми се на путу... Хтео сам да бацим ово натраг у зону и да се покупим одавде...

Погледао је наоколо са болом у грудима. Над испуцалим асфалтом је треперио врели ваздух, прозори кућâ били су закуцани даскама, пустаром се ковитлала прашина. Био је сâм.

— Добро — рекао је, решен. — Свако за себе, само је бог за све. Биће ми довољно за цео живот.

Журно, да се не би опет предомислио, ставио је контејнер у качкет а качкет замотао у јакну.

Затим је клекнуо и, наваливши се, лако накренуо телефонску говорницу. Дебели завежљај је пао на дно јаме испод говорнице и још је остало доста слободног места. Опрезно је спустио говорницу, пробао да је заљуља обема рукама и устао, отресајући дланове.

— И готово — рекао је. — И ништа више.

Ушао је у врелу унутрашњост стаклене кућице, ставио новчић и окренуо број.

— Гута — рекао је — само немој ништа да бринеш; опет су ме ухватили. — Чуо је како је она грчевито уздахнула и журно наставио: — Ма није ништа страшно, највише шест до осам месеци, са дозвољеним посетама... проћи ће то. А без новца нећеш остати, послаће ти новац... — Она је ћутала. — Сутра ће те позвати у командатуру, па ћемо се тамо видети. Доведи Мајмунчицу.

— Хоће ли претресати стан? — упитала је мукло.

— Па и ако буду — неће ништа наћи. Ништа, држи се сад. Удала си се за сталкера, па сад немој да се жалиш. Па, до сутра. Води рачуна — нисам те звао. Љубим те.

Нагло је спустио слушалицу и неколико тренутака стајао жмурећи и стежући зубе тако да му је зујало у ушима. Онда је опет убацио новчић и окренуо други број.

— Слушам вас — рекао је Промукли.

— Шухарт — рекао је Редрик. — Слушајте пажљиво и не прекидајте...

— Шухарт? — веома природно зачудио се Промукли. — Који Шухарт?

— Не прекидајте ме, кажем! Уловили су ме, побегао сам а сад идем да се предам. Добићу две и по до три године. Жена ће ми остати без пара. Побринућете се за њу; ништа не сме да јој недостаје, јасно? Је ли вам јасно, питам?

— Наставите — рекао је Промукли.

— Близу оног места где смо се први пут срели има једна телефонска говорница. Једна једина, нећете погрешити. Контејнер је испод ње. Ако хоћете — узмите га, ако нећете — немојте, али моја жена мора бити обезбеђена. Нас двојица ћемо још много радити заједно. А ако се вратим и видим да сте играли прљаво... Не саветујем вам прљаву игру. Јасно?

— Разумео сам — рекао је Промукли. — Хвала. — Онда је, лако оклевајући, упитао: — Треба ли вам адвокат?

— Не — одговорио је Редрик. — Све паре — мојој жени. Здраво.

Окачио је слушалицу, осврнуо се, завукао руке дубоко у џепове панталона и полако се упутио рударском улицом између празних, напуштених кућа.

III Ричард Х. Нунан, 51 година, представник достављача електронске опреме за Хармонтски огранак МИВЦ.