Пикник поред пута

Кривећи са одвратношћу лице, капетан Квотерблад је обема рукама копао по ташни и стављао на сто следеће: «празне кутије» — два комада, «батерије» — девет комада, «црне капи» разних величина — шеснаест комада у полиетиленском пакету, одлично очуване «спужве» — два комада, «газирану глину»

— једна конзерва...

— Имате ли нешто у џеповима? — тих је изговорио капетан. — Извадите и ставите на сто.

— Гадови — рекао је Редрик. — Ђубрад!

Завукао је руку у унутрашњи џеп и бацио на сто свежањ новчаница. Новчанице се разлетеше на све стране.

— Охо! — узвикнуо је капетан. — Има ли још?

— Смрдљиви пацови! — продерао се Редрик, узео из џепа и други свежањ и бацио га себи под ноге. — На! Ждерите!

— Врло интересантно — мирно је рекао капетан Квотерблад. — А сад покупи све то.

— Пази да нећу — рекао је Редрик, стављајући руке иза леђа. — Покупиће твоје гориле! Покупи их сâм!

— Покупи тај новац, сталкеру — не повисујући глас рекао је капетан Квотерблад, наслонивши се песницама на сто и нагнувши се напред.

Неколико секунди гледали су ћутке један другог у очи, а онда је Редрик, мрмљајући псовке, чучнуо и стао нерадо да скупља новчанице. Црнци иза њега су се насмејали а и ОУН-овац се злурадо нацерио.

— Шта се цериш! — рече му Редрик. — Балавче!

Он је већ пузао на коленима, скупљајући новчанице једну по једну и све више се примичући металној алци која је спокојно чекала у рупи и паркету испуњеној прљавштином и окрећући се тако да му буде што згодније; наставио је да узвикује најпрљавије псовке, оне које је знао и оне које је тог часа измишљао, а када је дошао тренутак, заћутао је, зграбио алку, повукао из све снаге и вратанца у поду још нису стигла да падну на другу страну а он је већ заронио главом надоле, пружајући руке напред у влажну, хладну таму винског подрума.

Пао је на руке, пребацио се преко главе, скочио и појурио, погнут, ништа не видећи, ослањајући се на памћење и на срећу, уским пролазом између наслаганих сандука, у трку рушећи те сандуке и слушајући како они са треском и разбијањем стакла падају иза њега у пролаз. Поклизавајући се, устрчао је уз невидљиве степенице, читавим телом бацио се на врата од зарђалог лима, избио их и нашао се у Ернестовој гаражи. Сав се тресао и тешко је дисао, пред очима су му плесале крваве мрље, срце као да му је махнито куцало у самом грлу, али он се није заустављао ни на тренутак. Одмах се бацио у најдаљи угао и, рањавајући руке, почео разгртати гомилу старудије под којом је у зиду гараже било неколико изваљених дасака. Онда је легао на стомак и пропузао кроз тај отвор, слушајући како нешто пуца у његовом сакоу, и, нашавши се у сасвим узаном дворишту, чучнуо међу контејнерима за смеће, скинуо сако, стргнуо и бацио кравату, брзо се погледао, отресао панталоне, исправио се и, протрчавши кроз двориште, заронио у низак узан тунел који је водио у исто такво суседно двориште. У трку је ослушнуо, али засад још није било завијања полицијских сирена и он је потрчао још брже, плашећи децу која су се играла, провлачећи се испод рубља на конопцима и кроз отворе у трулим тарабама, настојећи да се што пре извуче из тог кварта, док капетан Квотерблад није позвао довољно људи да га опколе. Он је одлично познавао овај део града. У овим двориштима, подрумима, напуштеним перионицама, шупама за угаљ он се играо још као дечак, свугде је ту имао познанике па и пријатеље и у другим околностима је могао остати овде и крити се бар недељу дана, али није он зато извршио ово дрско бегство испред носа капетана Квотерблада, зарадивши тако дванаест месеци више.

Имао је среће. Седмом улицом се бучно кретала поворка ко зна које по реду лиге — двестотинак људи исто тако рашчупаних и неуредних као он сам, чак и горих, као да су се сви они баш малочас провлачили кроз рупе у оградама, рушили на себе канте са смећем, а још претходно и провели бурну ноћ у шупама за угаљ. Истрчао је из капије, из залета се урезао у ту гомилу и укосо, гурајући се, газећи људе по ногама, добијајући ударце и враћајући их, пробио се на другу страну улице и опет утрчао у капију и то баш оног тренутка када се негде напред зачуо познати одвратни звук полицијских сирена, а поворка се зауставила збијајући се као хармоника. Али сад је он већ био у другом кварту и капетан Квотерблад није могао знати у којем.

Стигао је до своје гараже са стране складишта техничке робе и морао је да сачека неко време док су радници товарили у камион огромне картонске кутије са телевизорима. Сакрио се у шкртом жбуњу јоргована пред слепим зидом суседне зграде, повратио дах и испушио цигарету. Пушио је жудно, чучнувши, леђима ослоњен на храпави малтер брандмауера,[3] с времена на време прислањајући руку уз образ како би смирио нервни тик, и мислио, мислио, а кад се камион са радницима одвезао, насмејао се и тихо рекао за њим: «Хвала вам, момци, зауставили сте будалу... Дали сте ми времена да размислим». Од тог тренутка почео је да поступа брзо али без журбе, спретно и промишљено као да се налази у Зони.