Putanja bodeža

Min nije očekivala vrdanje, ne nakon svoga viđenja, pa ipak je bila iznenađena kada se Elza uskobeljala na kolena, a ostale su se spustile. U hrapavom jednoglasju, još pet Aes Sedai zakle se Svetlošću i svojom nadom u spasenje kako će verno služiti Ponovorođenom Zmaju dok Poslednja bitka dođe i prođe. Nesun je izgovorila reči kao da je svaku pomno proučavala, Sarin kao da iznosi logičke postavke, Elza sa širokim, pobedničkim osmehom, ali sve su položile zakletvu. Koliko li će Aes Sedai on sakupiti oko sebe?

Nakon zakletve, činilo se da Randa više ne zanimaju. „Nađi im odeću i smesti ih sa svojim ostalim ’učenicama’“, odsutno je dobacio Sorilei. Mrštio se, ali ne na nju niti na Aes Sedai. „Koliko misliš da ćeš ih na kraju imati?“ Min skoro poskoči zbog odjeka sopstvenih misli.

„Koliko god bude bilo potrebno", suvo odvrati Sorilea. „Mislim da će ih još doći.“ Pljesnula je jednom i dala znak rukom, a pet sestara skočiše na noge. Jedino je Nesun izgledala iznenađena hitrinom s kojom su poslušale. Sorilea se osmehnu, vrlo zadovoljnim osmehom za jednu Aijelku, a Min pomisli kako on nije bio prouzrokovan poslušnošću ostalih žena.

Klimanuvši glavom, Rand se okrenu na drugu stranu. Već je ponovo počeo da se šetka, opet počinjući da se mršti zbog Elejne. Min ponovo sede u stolicu, poželevši da ima jednu od knjiga gazda Fela koju bi mogla da čita. Ili da je baci na Randa. Zapravo, jednu gazda Felovu za čitanje, i neku drugu za bacanje.

Sorilea isprati u crno odevene sestre iz odaje, ali u poslednjem trenutku zaustavi se, jednom rukom pridržavajući vrata, pa se osvrnu ka Randu koji je koračao u suprotnom pravcu, prema pozlaćenom prestolu. Zamišljeno je napućila usne. „Ona žena, Kecuejn Melajdrin, danas se ponovo nalazi pod ovim krovom“, konačno se obratila njegovim leđima. „Mislim da veruje da je se bojiš, Rande al’Tore, zbog toga kako izbegavaš njeno prisustvo.“ Izrekavši to, ona izađe.

Jedan dugačak trenutak Rand je stajao zureći u presto. Ili u nešto iza njega. Naglo se stresao i prešao ostatak puta do Krune mačeva. Međutim, baš kada je trebalo da je spusti na glavu, počeo je da okleva i onda ju je vratio nazad. Obukavši kaput, ostavio je krunu i žezlo tamo gde su i ležali.

„Nameravam da utvrdim šta Kecuejn hoće“, objavio je. „Ne dolazi u palatu svakog dana zato što voli da se probija kroz sneg. Hoćeš li poći sa mnom, Min? Možda ćeš imati neko viđenje."

Bila je na nogama brže nego ijedna od onih Aes Sedai. Susresti Kecuejn bilo je verovatno jednako ugodno koliko i susresti Sorileu, pa ipak, sve je bilo bolje nego da tu sedi sama. Osim toga, možda i hoće imati viđenje. Fedvin krenu za njom i Random sa opreznim pogledom u očima.

Šest Devica koje su bile ispred, u visokom zasvođenom hodniku, ustadoše, ali ga nisu pratile. Somara je bila jedina koju je Min poznavala; ona se kratko osmehnu na Min, a Randu uputi ravan pogled pun neodobravanja. Ostale su ga gledale popreko. Device su prihvatile njegovo objašnjenje zašto je na početku otišao bez njih da bi svaka uhoda koja posmatra što duže ostala uverena kako je on još u Kairhijenu ali su i dalje zahtevale da znaju zašto nije poslao po njih nakon toga, a Rand im nije odgovarao. Promrmljao je nešto ispod glasa i ubrzao, pa je Min morala da pruži korak kako ne bi zaostala.

„Kecuejn posmatraj pažljivo, Min“, rekao je. „A i ti, More. Ona igra nekakvu Aes Sedai igru, ali neka sam spaljen ako mogu da shvatim kakvu. Ne znam. Ima...“

Kameni zid izgleda da je udario Min s leđa; učinilo joj se da je čula urlanje, lomljenje. A onda ju je Rand okretao ležala je na podu? gledajući u nju s prvim strahom koji je ikada videla u njegovim poput jutra plavim očima. Strah je izbledeo tek kad se uspravila, kašljući. Vazduh je bio pun prašine! A onda je ugledala hodnik.

Više nije bilo onih Devica ispred Randovih vrata. Sama Randova vrata bila su nestala, zajedno s najvećim delom zida, a na drugom zidu zjapila je nepravilna rupa gotovo iste veličine. I pored prašine, jasno je mogla da vidi njegove odaje, i sve razaranje. Na sve strane ležale su velike gomile krša, a tamo gore tavanica je zijala, otvorena prema nebu. Sneg je zasipao plamenove koji su plesali kroz lom. Jedan od masivnih stubova njegovog kreveta, načinjen od tamnog drveta, virio je, plamteći između zdrobljenog kamenja, a ona uoči kako može da vidi napolje, sve do stepenastih tornjeva zaogrnutih snežnim velom. Izgledalo je kao da je nekakav ogroman čekić razlupao Sunčevu palatu. A da su bili unutra, umesto što su pošli da posete Kecuejn... Min zadrhta od jeze.

„Šta...?“, započela je nesigurno, a onda odbaci suvišno pitanje. Svaka budala mogla je da vidi šta se desilo. „Ko?“, upitala je umesto toga.