Putanja bodeža

Prekriveni prašinom, razbarušene kose i poderanih kaputa, dvojica muškarca delovali su kao da su se kotrljali hodnikom, a možda i jesu. Činilo joj se da su dobrih deset koraka udaljeniji od vrata nego što se sećala. Od mesta gde su se vrata nalazila. U daljini se začuše uzbuđeni povici, koji su odjekivali hodnicima. Nijedan od njih dvojice nije joj odgovorio.

„Mogu li da ti verujem, More?“, upitao je Rand.

Fedvin otvoreno susrete njegov pogled. „Svojim životom, moj gospodaru Zmaju“, jednostavno je rekao.

„To ću ti i poveriti“, kaza Rand. Prešao joj je prstima preko obraza, a onda se iznenada zaustavio. „Čuvaj je sopstvenim životom, More.“ Glas mu je bio čvrst kao čelik. Odbojan kao smrt. „Ako su još uvek u palati, osetiće tvoj pokušaj da napraviš prolaz i napasti pre no budeš imao vremena da završiš. Nemoj uopšte usmeravati, osim ako moraš, alibudi spreman. Povedi je dole, u odaje za poslugu, i ubij bilo koga ili bilo šta što proba da dopre do nje. Bilo koga!“

Uputivši joj poslednji pogled o, Svetlosti, u svakom drugom trenutku pomislila bi kako može da umre srećna, jer je videla taj pogled u njegovim očima! otrčao je dalje od razaranja. Od nje. Ko god da je probao da ga ubije, taj će loviti njega.

Mor je prašnjavom rukom potapša po mišici i uputi joj dečački osmeh. „Ne brini, Min. Ja ću se pobrinuti za tebe.“

Ali ko će se brinuti za Randa? Mogu li da ti verujem, pitao je ovog dečaka, jednog od prvih koji su došli tražeći da uče. Svetlosti, ko će njega čuvati?

Skrećući iza ugla, Rand se zaustavi, rukom oslonjen na zid, da bi posegao za Izvorom. Bilo je glupo što nije želeo da ga Min vidi kako posrće dok neko pokušava da ga ubije, ali to je bilo tako. I to nije bio bilo ko. Muškarac, Demandred, ili se možda Asmodean konačno vratio. Možda obojica; bilo je nečeg čudnog, kao da su tkanja došla iz različitih pravaca. Prekasno je bio osetio usmeravanje da bi išta mogao učiniti. Poginuo bi u svojim odajama. Bio je spreman da umre. Ali ne Min, ne, nikako Min. Elejna je bolje prošla okrenuvši se protiv njega. O, Svetlosti, jeste!

Posegao je za Izvorom, a saidin ga je preplavio užarenom hladnoćom i ledenom vrelinom, životom i slašću, izopačenošću i smrću. Stomak mu se prevrnuo, a hodnik pred njim se udvostruči. Za trenutak mu se učinilo da je video lik. Ne svojim očima; u svojoj glavi. Muškarac, treperav i neprepoznatljiv, nestade. Plutao je u Praznini, ispražnjen, ispunjen samo Jednom moći.

Nećeš pobediti, rekao je Lijusu Terinu. Ako umrem, umreću kao ja!

Trebalo je da pošaljem Ilijenu od sebe, šapnuo je u odgovor Lijus Terin. Preživela bi.

Gurajući glas od sebe kako se i sam odbijao od zida, Rand kliznu niz hodnike palate prikradajući se u tajnosti najbolje što je mogao, koračajući lagano, šunjajući se blizu tapiserijama pokrivenih zidova, oko zlatom ukrašenih kovčega i pozlaćenih ormarića koji su čuvali nežni zlatasti porcelan i ukrase od slonovače. Pogledom je tragao za svojim napadačima. Oni neće biti zadovoljni ničim manjim od pronalaženja njegovog tela, ali biće vrlo oprezni dok budu prilazili njegovim odajama, za slučaj da je nekim ta’verenskim okretom sudbine ipak preživeo. Čekaće, da vide hoće li se pomeriti. U Praznini, bio je toliko stopljen s Jednom moći koliko je bilo moguće za jednog čoveka a da preživi. U Praznini, kao i s mačem, bio je jedno sa svojim okruženjem.

Grozničavi povici i galama čuli su se sa svih strana; neki su vikali pokušavajući da saznaju šta se desilo, drugi arlaukali kako je Ponovorođeni Zmaj poludeo. Klupko razočaranja u njegovoj glavi, koje je označavalo Alanu, pružalo mu je malu utehu. Bila je van palate, kao što je bila celog tog jutra, možda čak i van gradskih zidina. Poželeo je da je tako i s Min. Povremeno bi ugledao muškarce i žene u dnu nekog od hodnika, jednog ili drugog, mahom sluge u crnim livrejama, koji su trčali, padali i bauljali da bi se ispravili i ponovo potrčali. Nisu ga videli. Pun Moći, mogao je da čuje svaki šapat. Uključujući i tihi zvuk mekih čizama u trku, vrlo laganog koraka.

Oslonivši se leđima na zid pored dugačkog stola punog porcelana, brzo je usmerio Vatru i Vazduh oko sebe i stajao vrlo mirno, umotan u Presavijenu svetlost.

Device se pojaviše, čitava kolona, s velovima, i protrčaše pored njega ne primetivši ga. Nije im mogao dozvoliti da ga prate; obećao im je, ali da će ih pustiti da se bore, ne da će ih povesti na klanicu. Kad pronađe Demandreda i Asmodeana, jedino što bi Device mogle da učine bilo je da umru, a on je već imao pet imena koja je morao da sazna i doda svome spisku. Somara od septe Savijenih Vrhova Darini Aijela već se nalazila na njoj. Morao je da položi obećanje, i morao je da ispuni obećanje. Zbog samog tog obećanja već je zasluživao da umre.

Orlovi i žene mogu se čuvati na sigurnom jedino kad su u kavezima, izjavi Lijus Terin kao da navodi tuđe reči, a onda iznenada zajeca dok je poslednja među Devicama nestajala iz vidokruga.