Читаем Смъртен страх полностью

— Ето го и адресът му — обади се Джеф Марио, който беше продължил с прегледа на портфейла. В ръката му имаше някаква картичка: — Живее съвсем близо до Градската болница на Бостън…

Записа си адреса в бележника, а по-младият му колега се зае да записва данните на всички свидетели, включително и на Джейсън.

Когато всичко приключи, Джейсън попита дали може да придружи тялото. Струваше му се тъжно да остави Хейс самичък в нерадостното му пътуване до моргата. Ченгетата отвърнаха, че нямат нищо против. Когато излязоха, на площада се бяха събрали доста хора. Подобни новини се разпространяват из Норд Енд със скоростта на горски пожар. Тълпата обаче беше тиха, обзета от страхопочитание пред смъртта.

Джейсън улови фигурата на един спретнато облечен мъж, който очевидно се стараеше да не изпъква сред тълпата. Приличаше на бизнесмен — повече латино или испанец, отколкото италианец. Това личеше най-вече по дрехите му. За момент Джейсън се учуди, че изобщо е привлякъл вниманието му. После единият от санитарите го докосна по рамото и попита:

— Искате ли да се возите при приятеля си?

Джейсън кимна и се качи през задната врата на линейката. Отпусна се на сгъваемото столче в единия край, санитарят зае другото — по-близо до главата на трупа. Линейката потегли с рязко разклащане. През задното стъкло се мерна ресторантът и хората пред него, които бързо изчезнаха в мрака. Завиха по Хановър стрийт и той трябваше да се хване за нещо. Сирената не беше включена, но червеният буркан работеше. Светлината му се отразяваше във витрините на магазините, покрай които преминаваха.

Пътуването им продължи не повече от пет минути. Санитарят направи опит да завърже разговор, но Джейсън му даде да разбере, че не е в настроение. Забил поглед в покритото тяло върху носилката, той правеше опит да осъзнае и приеме случилото се. Не можеше да се отърве от мисълта, че смъртта го дебне по петите. Това го накара да се почувства отговорен за Хейс, макар и по особен начин — сякаш човекът щеше още да е жив, ако не бе имал нещастието да го срещне… Даваше си сметка, че поставени на рационално ниво, такива мисли са просто смешни, но чувствата не винаги се облягаха на рационалното…

След рязък ляв завой линейката рязко намали ход, измина няколко метра на заден и спря. Джейсън разбра къде се намират в момента, в който задната врата беше отворена: в задния двор на Масачузетската Обединена болница. Той я познаваше добре, тъй като преди години именно тук беше изкарал стажа си по вътрешни болести. Надигна се и слезе. Двамата санитари разтовариха тялото на Хейс с лекота, придобита от дълъг опит. Сгъваемите колела тихо изтракаха върху асфалта и носилката се превърна в подвижно легло. Насочиха се към спешното отделение без да кажат нито дума. Една от дежурните сестри им посочи пътя към свободната манипулационна.

Макар и медицинско лице, Джейсън не познаваше процедурите, свързани с предаване на мъртво тяло. Остана леко изненадан от факта, че са го докарали в спешното отделение, просто защото на Хейс вече никой не можеше да му помогне. Но като се замисли, стигна до заключението, че човекът трябва да бъде обявен за мъртъв официално. Така поне правеха, докато той самият работеше в обикновена болница.

Манипулационната беше оборудвана с обичайните неща, готови за незабавна употреба. В ъгъла имаше малък умивалник и Джейсън се възползва от него, за да измие ръцете си от кръвта на Хейс. Кратък поглед в малкото огледало над умивалника го информира, че малки червени точици има по цялото му лице, включително челото и брадата. Изми и него, след което бавно се подсуши с няколко книжни салфетки. Предната част на ризата, сакото и панталоните му също бяха опръскани, но за тях нищо не можеше да направи. В момента, в който затвори крановете, в стаята влетя мъж с бял халат и бележник в ръце. Той безцеремонно отметна покривалото от трупа на Хейс и опря стетоскопа си в шията му. Лицето на мъртвеца изглеждаше мраморно бяло под ярката светлина на луминесцентните лампи.

— Роднина ли сте? — небрежно попита практикантът, докато местеше стетоскопа по гърдите на умрелия.

Джейсън го изчака да измъкне накрайниците от ушите си и една тогава отговори:

— Не, колега съм. Работехме заедно в Гуд Хелт.

— Вие сте лекар? — В гласа на практиканта не се долови нито учудване, нито повече респект. Джейсън само кимна с глава. — Какво се случи с приятеля ви? В ръцете на дежурния се появи миниатюрно електрическо фенерче, лъчът се насочи към замръзналите зеници на Хейс.

— Получи тежък кръвоизлив направо на масата.

Отговорът прозвуча преднамерено грубо, просто, защото Джейсън се почувства леко засегнат от безцеремонното отношение ка практиканта.

— А, стига бе! — заряза всякакви норми онзи. — Направо на масата, а? Трябва да е било бая фонтан! — дръпна чаршафа обратно над глава на Хейс и небрежно добави: — Е, наистина е съвсем умрял.

Перейти на страницу:

Похожие книги

Шантарам
Шантарам

Впервые на русском — один из самых поразительных романов начала XXI века. Эта преломленная в художественной форме исповедь человека, который сумел выбраться из бездны и уцелеть, протаранила все списки бестселлеров и заслужила восторженные сравнения с произведениями лучших писателей нового времени, от Мелвилла до Хемингуэя.Грегори Дэвид Робертс, как и герой его романа, много лет скрывался от закона. После развода с женой его лишили отцовских прав, он не мог видеться с дочерью, пристрастился к наркотикам и, добывая для этого средства, совершил ряд ограблений, за что в 1978 году был арестован и приговорен австралийским судом к девятнадцати годам заключения. В 1980 г. он перелез через стену тюрьмы строгого режима и в течение десяти лет жил в Новой Зеландии, Азии, Африке и Европе, но бόльшую часть этого времени провел в Бомбее, где организовал бесплатную клинику для жителей трущоб, был фальшивомонетчиком и контрабандистом, торговал оружием и участвовал в вооруженных столкновениях между разными группировками местной мафии. В конце концов его задержали в Германии, и ему пришлось-таки отсидеть положенный срок — сначала в европейской, затем в австралийской тюрьме. Именно там и был написан «Шантарам». В настоящее время Г. Д. Робертс живет в Мумбаи (Бомбее) и занимается писательским трудом.«Человек, которого "Шантарам" не тронет до глубины души, либо не имеет сердца, либо мертв, либо то и другое одновременно. Я уже много лет не читал ничего с таким наслаждением. "Шантарам" — "Тысяча и одна ночь" нашего века. Это бесценный подарок для всех, кто любит читать».Джонатан Кэрролл

Грегори Дэвид Робертс , Грегъри Дейвид Робъртс

Триллер / Биографии и Мемуары / Проза / Современная русская и зарубежная проза / Современная проза
Rogue Forces
Rogue Forces

The clash of civilizations will be won ... by thte highest bidderWhat happens when America's most lethal military contractor becomes uncontrollably powerful?His election promised a new day for America ... but dangerous storm clouds are on the horizon. The newly inaugurated president, Joseph Gardner, pledged to start pulling U.S. forces out of Iraq on his first day in office--no questions asked. Meanwhile, former president Kevin Martindale and retired Air Force lieutenant-general Patrick McLanahan have left government behind for the lucrative world of military contracting. Their private firm, Scion Aviation International, has been hired by the Pentagon to take over aerial patrols in northern Iraq as the U.S. military begins to downsize its presence there.Yet Iraq quickly reemerges as a hot zone: Kurdish nationalist attacks have led the Republic of Turkey to invade northern Iraq. The new American presi dent needs to regain control of the situation--immediately--but he's reluctant to send U.S. forces back into harm's way, leaving Scion the only credible force in the region capable of blunting the Turks' advances.But when Patrick McLanahan makes the decision to take the fight to the Turks, can the president rein him in? And just where does McLanahan's loyalty ultimately lie: with his country, his commander in chief, his fellow warriors ... or with his company's shareholders?In Rogue Forces, Dale Brown, the New York Times bestselling master of thrilling action, explores the frightening possibility that the corporations we now rely on to fight our battles are becoming too powerful for America's good.

Дейл Браун

Триллер