Tornjevi ponoći

Rand je razgovarao s mnogima od njih, neposredno im se izvinjavajući. Dok je razgovarao s jednom ženom, gomila poče da se meškolji i razdvaja. Rand se okrenu i ugleda starijeg čoveka, sa strašnim otvorenim ranama na koži, kako mu prilazi. Gomila sveta se držala podalje od njega.

„Nefe", pozva Rand.

„Gospodaru?"

„Dovedi Aes Sedai kroz kapiju", naredi mu Rand. „Ovde ima ljudi kojima je potrebno Lečenje." Žena koja je naterala ljude da napune vedra s vodom odvela je starca u stranu.

„Gospodaru", obrati mu se kapetan Darnam, prilazeći odsečnim korakom. Min trepnu. Čovek je negde našao brijač i obrijao se, otkrivajući da ima jaku bradu. Ostavio je domanske brkove. Četvorica su ga pratili kao straža.

„Gospodaru, biće nam potrebno još mesta", kaza Darnam. „Ona zgrada koju si odabrao već se prepunila, a dolazi sve više i više ljudi, tako da se i ulica puni."

„Šta predlažeš?", upita Rand.

„Pristanište", odgovori Darnam. „Drži ga jedan od gradskih trgovaca. Kladim se da ćemo tamo naći neka skoro prazna skladišta koja bismo mogli da iskoristimo. U njima je nekada bila hrana, ali... pa, više je nema."

„A trgovac koji je vlasnik tog mesta?", upita Rand.

„Gospodaru", odgovori kapetan Darnam, „nije to ništa sa čime ti ne možeš da izađeš na kraj."

Rand se nasmeši, pa mahnu Darnamu da povede. Rand pruži ruku ka Min.

„Rande", kaza mu ona pridruživši mu se, „trebaće im hrana."

„Da", saglasi se on, pa baci pogled ka jugu, prema obližnjem pristaništu. „Naći ćemo je tamo."

„Zar nije već pojedena?"

Rand nije odgovarao. Pridružiše se novonastaloj gradskoj straži, hodajući na čelu tog odreda odevenog u zeleno i srebrno. Za njima je išla sve veća gomila izbeglica, u kojima se probudila nada.

Ogromno pristanište Bandar Ebana jedno je od najvećih na svetu i zadivljujuće je. Prostire se u obliku polumeseca u podnožju grada. Min se iznenadila kada je videla koliko je brodova tu ukotvljeno, pri čemu su većina tih brodova zapravo plovila Morskog naroda.

Tako je, pomislila je Min. Rand im je naredio da donesu hranu za ovaj grad. Ali hrana se pokvarila. Dok je Rand odlazio iz grada, dobio je vest da je sva hrana na tim brodovima pretrpela dodir Mračnoga.

Neko je na početku prilaza pristaništu postavio prepreke. I drugi putevi koji su vodili ka ostalim delovima pristaništa delovali su kao da su takođe preprečeni. Vojnici u uniformama bojažljivo su provirivali iza tih prepreka dok im je Randov odred prilazio.

„Ni makac dalje!", neko uzviknu. „Mi ne..."

Rand diže ruku, pa nehajno mahnu. Prepreka - napravljena od nameštaja i dasaka - zatrese se, pa skliznu u stranu tako da drvo zaškripa. Ljudi iza nje uzviknuše i uzmakoše.

Rand ostavi prepreku pored puta. On pođe napred, a Min oseti mir u njemu. Na ulici je stajala skupina dronjavih i razrogačenih ljudi, s palicama u rukama. Rand odabra jednog između onih koji su bili u prednjim redovima.

„Ko je taj koji mom narodu preči prilaz ovom pristaništu i želi da namiče hranu samo za sebe? Ja bih da... porazgovaram s tom osobom." „Moj gospodaru Zmaju?", upita iznenađeni glas.

Min baci pogled u stranu. Visok i vitak čovek u crvenom domanskom kaputu jurio je s pristaništa prema njima. Košulja mu je nekada bila lepa i čipkasta, ali sada beše izgužvana i prljava. Delovao je iscrpljeno.

Kako se zvaše?, pomislila je Min. Iralin. Tako je. Nadzornik pristaništa.

„Iraline?", upita Rand. „Šta se ovde dešava? Šta si to uradio?"

„Šta sam ja uradio?", zapita čovek. „Pokušavao sam da sprečim sve žive da ne pokuljaju na one brodove s pokvarenom hranom! Svako ko je pojede - razboli se i umre. Ljudi neće da slušaju. Nekoliko skupina pokušalo je da na juriš zauzme pristanište, kako bi se dočepale hrane, pa sam rešio da im ne dozvolim da se poubijaju tako što bi je pojeli."

Taj čovek nikada nije bio tako besnog glasa. Min ga se sećala kao miroljubivog. „Gospa Čadmar je pobegla sat vremena nakon što si ti otišao", nastavi Iralin. „Ostali članovi Saveta trgovaca pobegli su za jedan dan. Onaj plameni Morski narod tvrdi da neće da otplovi sve dok ne istovare ono što nose - ili dok im ja ne platim da urade nešto drugo. I tako sam čekao da svi u gradu pocrkaju od gladi, da pojedu tu hranu i pocrkaju, ili da opet otpočnu nemiri koji će se završiti požarom i smrću. Eto, to radim ovde. A šta ti radiš, moj gospodaru Zmaju?"

Rand sklopi oči i uzdahnu. Nije se izvinio Iralinu kao što je učinio sa ostalima; možda je uvideo da to ne bi ništa značilo.

Min prostreli Iralina pogledom. „On na svojim plećima nosi teško breme, trgovče. Ne može da pazi nas sve... "

„Sve je u redu, Min", prekide je Rand, dodirujući je po ruci i otvarajući oči. „To sam i zaslužio. Iraline, pre nego što sam otišao iz grada, kazao si mi da se hrana na onim brodovima pokvarila. Jesi li proverio svako bure i svaku vreću?"