Tornjevi ponoći

„Sve će biti u redu, Nefe", prekide ga Rand, pa se okrenu ka Min i pruži joj ruku.

Ona je prihvati i pridruži mu se. Nef i Device su imali naređenja da ih prate sa izvesne daljine, pošto su upadljivi.

Kada Min i Rand stupiše na jedan od mnogobrojnih drvenih pločnika domanske prestonice, ona u zaprepašćenju prinese ruku ustima. Prošlo je tek malo vremena od Randovog odlaska. Kako se grad u tolikoj meri promenio?

Ulica je bila prepuna bolešljivih i prljavih ljudi, koji su se ogrnuti ćebadima nabili uza zidove. Na pločnicima nije bilo mesta za kretanje; Min i Rand su morali da kroče u blato kako bi nastavili svojim putem. Ljudi su kašljali i ječali, a Min je shvatila da smrad nije ograničen na onu uličicu. Kao da čitav grad bazdi. Nekada su barjaci visili s brojnih zgrada, ali u međuvremenu su strgnuti i iscepani kako bi služili kao pokrivke ili ogrev.

Na većini zgrada prozori su bili polomljeni i u njima su se po sobama i hodnicima gurale izbeglice. Dok su Min i Rand hodali, ljudi su se okretali da ih gledaju. Neki su izgledali kao da su u bunilu, dok su drugi delovali izgladnelo. I opasno. Mnogi su bili Domanci, ali među njima kao da je bilo i mnoštvo ljudi svetlije puti. Možda je reč o izbeglicama sa Almotske ravnice ili iz Saldeje. Dok su prolazili pored družine mladih siledžija, koji su lenstvovali na ulazu u jednu uličicu, Min je olabavila nož u rukavu. Možda je Nef bio u pravu. Sve joj to ne deluje bezbedno.

„Ovako sam hodao kroz Ebou Dar", tiho reče Rand. Ona odjednom postane svesna njegovog bola. Bremena griže savesti, bolnijeg od rana u njegovom boku. „Delimično sam se i zbog toga promenio. Ljudi u Ebou Daru bili su srećni i siti. Nisu izgledali ovako. Seanšani vladaju bolje od mene."

„Rande, ti nisi odgovoran za ovo", kaza mu Min. „Nisi bio ovde da..."

Njegov bol se poveća, a ona shvati da je rekla nešto pogrešno. „Da", tiho odgovori on. „Nisam bio ovde. Napustio sam ovaj grad kada sam uvideo kako ne mogu da ga iskoristim kao alatku kakvu sam želeo. Zaboravio sam, Min. Zaboravio sam o čemu je zapravo reč. Tam je bio tako u pravu. Čovek mora da zna zašto se bori."

Rand je svog oca - s jednim Aša'manom - poslao u Dve Reke da pripremi i okupi ljude za Poslednju bitku.

Rand se zatetura, odjednom delujući iznureno, pa sede na obližnju kutiju. Jedan deran bakarne puti posmatrao ga je oštrim pogledom iz obližnjeg dovratka. S druge strane, put se granao ka glavnoj ulici. Ona nije bila zakrčena ljudima; na ulazu u nju stajali su grubijani s batinama u rukama.

„Rasturaju se u razbojničke družine", tiho kaza Rand i poguri se. „Bogati unajmljuju snažne da ih štite i da teraju one koji dolaze da traže njihovo bogatstvo. Ali zlato i nakit više nisu blago. Sada je to hrana."

„Rande", kaza ona i kleknu na jedno koleno pored njega. „Ne možeš da..."

„Znam da moram da nastavim", prekide je Rand, „ali boli me to što znam šta sam sve učinio, Min. Pretvorivši sebe u čelik, potisnuo sam u stranu sva ta osećanja. Dozvolivši sebi da opet marim, da se opet smejem, otvorio sam sebe i za svoje neuspehe."

„Rande, vidim sunčevu svetlost oko tebe."

On je pogleda, pa baci pogled ka nebu.

„Ne tu sunčevu svetlost", prošapta Min. „Predviđanje. Vidim kako toplina sunčeve svetlosti rasteruje tmurne oblake. Vidim tebe, s blistavobelim mačem u ruci, kojim vitlaš protiv jednog crnog mača, što ga drži bezlična tama. Vidim voćke kako ponovo zelene i rađaju plodove. Vidim njivu sa zdravim i nalivenim usevima." Oklevala je. „Vidim Dve Reke, Rande. Vidim gostionicu sa znakom Zmajevog očnjaka utisnutim u vrata. Ali to više nije znamenje mraka i mržnje, već pobede i nade."

On je pogleda.

Min krajičkom oka primeti nešto. Okrenu se prema ljudima koji su sedeli na ulici i ote joj se zgranuti uzdah. Sve i jedna osoba imala je neku sliku iznad glave. Neverovatno je videti tako mnogo predviđanja istovremeno i na jednom mestu, kako se rasplamsavaju nad glavama bolesnih, nejakih i napuštenih.

„Vidim srebrnu sekiru nad glavom onog čoveka tamo", kaza, pokazujući jednog bradatog prosjaka, koji je ležao naslonjen uz jedan zid, glave pognute tako da mu je brada dodirivala nedra. „Biće predvodnik u Poslednjoj bici. Ona žena tamo - ona koja se duri u senkama - ona će učiti u Beloj kuli i postati Aes Sedai. Vidim Plamen Tar Valona pored nje i znam šta to znači. Onaj čovek tamo koji liči na običnu uličnu protuvu? On će joj spasti život. Znam da ne izgleda tako, ali boriće se. Svi će se oni boriti. Vidim to!"

Ona pogleda Randa i uze ga za ruku. „Rande, bićeš snažan. Učinićeš ti to. Predvodićeš ih. Znam."

„Videla si to?", upita je on. „U predviđanju?"

Ona odmahnu glavom. „Nisam ni morala. Verujem u tebe."

„Skoro da sam te ubio", prošapta joj on. „Kada me pogledaš, vidiš ubicu. Osećaš moju šaku stisnutu oko grla."

„Molim? Naravno da ne! Rande, pogledaj me u oči. Možeš da me osetiš kroz vezu. Osećaš li mrvicu kolebljivosti ili straha u meni?"

On se svojim tako dubokim očima zagleda u njene. Ona nije ustuknula. Može da pogleda jednog čobanina u oči.