Tornjevi ponoći

To selo će izrasti u gradić, pa u grad veliki kao Tar Valon. Ulice su predviđene da po nekoliko kola može da se mimoilazi na njima. Tle predviđeno za nove delove grada premereno je i izdeljeno. To govori o zagledanosti u budućnost i pripremi. Upravo su te ulice šapat koji nagoveštava sudbinu Crne kule.

Androl je išao stazom utabanom kroz žbunje i travu. Tutnjava u daljini odjekivala je preko ravnica nalik na pucnjeve biča. Svaki čovek ima svoj razlog zbog kojeg je tu došao. Osveta, radoznalost, očaj, žudnja za moći. Koji je od svih tih razloga Androlov? Možda sva četiri?

Izašao je iz sela i s vremenom obišao jedan drvored, pa došao do prostora predviđenog za vežbanje - male klisure između dva brda. Tu je stajao jedan red ljudi koji su usmeravali Vatru i Zemlju. Ta brda moraju da se sravne kako bi se oslobodila zemlja za setvu. Dakle, to je prilika za vežbanje.

Većina tih ljudi bili su Predani. Tkanja su se kovitlala u vazduhu, daleko veštije izatkana i daleko moćnija od onih koja su dvorečanski mladići koristili. Ova su bila svedena, kao sikćuće otrovnice ili ustremljene strele. Stenje se kršilo a oblaci prašine dizali u vazduh. Razaranje se sprovodilo u nepredvidivom obrascu, čiji je cilj da zbuni protivnike i da unese pometnju među njih. Androl je tačno mogao da zamisli odred konjice kako juriša niz tu padinu, samo da bi ga dočekalo i iznenadilo cepanje Zemlje. Jedan jedini Predani mogao bi da za svega nekoliko trenutaka zbriše na desetine konjanika.

Androl s nezadovoljstvom primeti da su ljudi koji tu rade podeljeni u dve skupine. Kula je počela da se cepa i deli, a oni koji su odani Loganu počeli su da bivaju odbačeni i izbegavani. Sa desne strane, Kanler, Emarin i Nalam radili su usredsređeno i predano, a pridružio im se Džonet Dautri - najveštiji borac među Dvorečanima. S leve strane, Taimovi čankolizi smejali su se razgovarajući međusobno. Njihova tkanja bila su razularenija, ali i razornija. Koteren je lenčario, leđima naslonjen o jedno drvo, i nadzirao rad.

Radnici su zastali da se odmore i pozvali jednog seoskog dečaka da im donese vodu. Androl priđe, a Arlen Nalam ga prvi ugleda, pa mu mahnu i široko se nasmeši. Domanac je imao tanke brkove. Samo što ne napuni tridesetu godinu, premda ponekad deluje daleko mlađe od toga. Androl je još ozlojeđen od onda kada mu je Nalam ubacio lepljivi sok od drveta u čizme.

„Androle!“, viknu Nalam. „Dođi i reci ovim nekulturnim balvanima šta je retašenski omamljivač!“

„Retašenski omamljivač“, upita Androl. „To je piće. Mešavina medovine i ovčijeg mleka. Ogavna stvar.“

Nalam ponosno pogleda ostale. Nije nosio značke na kaputu. On je samo borac, ali trebalo je da do sada bude unapređen.

„Nalame, zar se opet hvališeš svojim putovanjima?", upita Androl, razvezujući kožni štitnik za podlakticu.

„Mi Domanci dosta putujemo", odgovori Nalam. „Znaš, posao kojim se moj otac bavio, uhodeći u ime krune..."

„Prošle nedelje si kazao da ti je otac bio trgovac", prekide ga Kanler. Taj zdepasti čovek bio je najstariji u družini, prosede kose i četvrtastog lica punog bora od mnogo godina provedenih na suncu.

„Jeste", odgovori Nalam. „To mu je bio paravan za uhođenje!"

„Zar u Arad Domanu trgovci nisu žene?" upita Džonet, češkajući se po bradi. On je bio krupan i tih čovek okruglastog lica. Čitava njegova porodica - braća i sestre, roditelji i njegov deda Bjuel - preselili su se u selo umesto da ga puste da dođe sam.

„Pa, one su najbolje", odgovori Nalam, „a moja majka nije izuzetak od toga. Međutim, i mi muškarci znamo ponešto. Sem toga, pošto je moja majka bila zauzeta uvlačenjem među Tuata’ane, moj otac je morao da preuzme posao."

„O, pa to je potpuno besmisleno", odbrusi Kanler i namršti se. „Ko bi uopšte želeo da se uvuče među Krpare?"

„Da bi otkrila njihove tajne recepte", odgovori Nalam. „Priča se da Krpar može da skuva tako dobar paprikaš da čovek poželi da napusti rođeni dom samo da bi putovao s njima. To je istina. Lično sam ga probao, pa su morali da me tri dana drže vezanog u šupi pre nego što je prestao da deluje." Kanler frknu. Međutim, trenutak kasnije, seljak dodade: „Pa... je li otkrila recept ili ne?"

Nalam poče novu priču, a Kanler i Džonet su ga pomno slušali. Emarin je stajao po strani i sve to posmatrao sa smeškom - on je bio preostali borac u toj skupini, bez znački. Bio je stariji čovek, retke kose i s borama oko očiju. Njegova kratka snežnobela brada bila je potkresana u šiljak.

Dostojanstveni čovek bio je pomalo zagonetan; jednog dana je stigao s Loganom i ništa nije kazao o svojoj prošlosti. Držao se kao da je neko od ugleda, a pričao je uglađeno. Sasvim je sigurno da je plemić. Međutim, za razliku od većine drugih velmoža u Crnoj kuli, Emarin nije pokušavao da nametne svoj navodni ugled ili vlast. Većini velmoža bile su potrebne nedelje da nauče kako je njihov položaj u spoljnom svetu potpuno beznačajan kad se priključe Crnoj kuli. Zbog toga su mnogi od njih postali nadureni i otresiti, ali Emarin se smesta navikao na život u Kuli.