Tornjevi ponoći

Androl je video tkanja - mahom tkanja Zemlje - kako se vrtlože oko boraca. U Crnoj kuli čovek koristi Moć za sve što može. Stalno se obučavaju, kao ljudi koji dižu kamenje da bi uvećali svoju snagu. Svetlosti, kako samo Logan i Taim pritiskaju te momke.

Androl kroči na jedan od puteva sveže zastrtih šljunkom. Veći deo tog šljunka bio je rastopljen od razaranja. Doneli su stenje - kroz kapije, služeći se tkanjima Vazduha - pa ga smrskali razornim tkanjima. Bilo je to kao bojište, na kojem je kamen pucao tako da su opiljci leteli na sve strane. Pomoću Moći - i s takvom obukom - Aša’mani će moći da sruše svakakve gradske zidine.

Androl je nastavio svojim putem. Crna kula je mesto koje obiluje čudnim prizorima, a rastopljeni šljunak nije najčudniji od njih. Nisu ni vojnici koji cepaju tle, sledeći pažljive tlocrte koje im je Androl lično odredio. Zapravo, za njega su deca bila najčudniji prizor. Trče i igraju se, skačući u korito koje je ostalo za borcima, klizajući se niz obale i verući se uz njih.

Deca. Igraju se u rupama koje su ostale nakon razaranja saidinom. Svet se menja. Androlova baka - tako stara da je ostala bez svih zuba - služila se pričama o muškarcima koji usmeravaju da bi ga uplašila i oterala na spavanje onih noći kada je on pokušavao da se iskrade iz kuće i broji zvezde. Mrak ga nije plašio, niti priče o Trolocima i senima. Ali muškarci koji usmeravaju... od toga je bio prestravljen.

Sada se zatekao tu, kao odrastao sredovečan čovek koji se odjednom plaši mraka, ali je potpuno spokojan kada je reč o muškarcima koji usmeravaju. Hodao je niz put, dok mu je šljunak škripao pod nogama. Deca su izjurila iz jarka i okupila se oko njega. On je samo izvadio šaku punu slatkiša, koje je kupio za vreme poslednje izvidnice.

„Samo po dva za svakog", strogo je rekao dok su se prljave šake pružale ka slatkišima. „I bez guranja." Šake poleteše ka ustima i deca mu zahvališe, oslovljavajući ga s „gazda Genhald" pre nego što su odjurila. Nisu se vratila u jarak, već izmislila novu igru i potrčala prema poljima istočno odatle.

Androl otrese ruke, smešeči se. Deca se tako lako prilagođavaju. Pred njima se stoleća običaja, straha i sujeverja rastapaju kao maslac koji je predugo na suncu. Ali dobro je što su deca rešila da izađu iz jarka. Jedna moć ume da bude nepredvidljiva.

Ne. Nije tako. Saidin je veoma predvidljiv. Ali ljudi koji ga koriste... pa, to je druga priča.

Borci prestaše da rade i okrenuše se prema njemu. On nije puni Aša’man, pa stoga ne zaslužuje pozdrav, ali ukazuju mu poštovanje. Previše poštovanja. Nije siguran zašto se ugledaju na njega. On nije veliki čovek - naročito ne tu u Crnoj kuli.

Ipak, pozdravljali su ga klimanjem dok je prolazio pored njih. Većinom su to bili ljudi iz Dve Reke. Stameni mladići i muškarci, veoma poletni iako su mnogi od njih bih prilično mladi. Polovina njih ne mora ni da se brije češće od jednom nedeljno. Androl im je prišao, pa pregledao šta su uradili, odmeravajući vrpcu koju je razvukao i vezao za kočiče. Klimnu glavom u znak odobravanja. „Momci, ugao je dobar" reče im. „Ali gledajte da stranice budu strmije, ako možete."

„Da, gazda Genhalde", reče predvodnik odreda. Ime mu je Džaim Torfin; bio je to vižljast mladić tamnosmeđe kose. I dalje drži Moć. Ta pobesnela reka snage veoma je omamljujuća. Redak je čovek koji može da je pusti a da pritom ne oseti gubitak.

M’hejl ih ohrabruje da ga sve vreme drže, govoreći da će ih to naučiti da ovladaju njime. Ali Androl je i ranije znao za omamljujuća osećanja nalik saidinu - ushićenje za vreme bitke, opijajuća retka pića sa ostrva Morskog naroda, zanosan osećaj pobede. Čovek može da se izgubi u tim osećanjima i da izgubi vlast nad sobom, zaboravljajući ko je i šta je. A saidin je zanosniji od bilo čega drugog što je u životu iskusio.

Ništa nije kazao Taimu u vezi sa svojom suzdržanošću. Nije njegovo da M’hejlu soli pamet.

„Evo“, reče Androl, „da vam pokažem šta mislim pod tim.“ Duboko udahnu, pa isprazni sebe od svih osećanja. Da bi to postigao, poslužio se jednom starom vojničkom varkom - tome ga je naučio njegov prvi učitelj mačevanja, stari jednoruki Garfin, čiji je debeli seljački ilijanski naglasak bio skoro potpuno nerazumljiv. Naravno, i Androl ima blagi tarabonski naglasak, kako mu je rečeno. Izbledeo je kroz godine koje su protekle otkad je poslednji put boravio kod kuće.

Unutar ništavila - praznine - Androl je osećao razbesnelu silu saidina. Zgrabio ju je kao što čovek hvata za grivu pomahnitalog konja, nadajući se da će ga na neki mali način usmeriti, ali uglavnom samo pokušavajući da ne spadne s njega.

Saidin je predivan. Da, jači je od bilo kakvog opijata. Od njega svet deluje lepše, bogatije. Držeći tu stravičnu Moć, Androl se osećao kao da je upravo oživeo, ostavljajući za sobom osušenu ljušturu nekadašnjeg sebe. Saidin je pretio da ga odnese svojim brzim strujama.