Tornjevi ponoći

Met osmotri tamu. „Tome, jesi li nekada vodio stoku na klanje?"

Zabavljač zastade oklevajući, pa odmahnu glavom. „Pa, svako ima svoj način kako to radi", objasni mu Met. „Ali vidiš, stoka zna da nešto nije u redu. Namirisaće krv i preplašiće se, pa neće hteti da uđe u klanicu. A znaš li kako se to rešava?"

„Mete, moramo li da baš sada pričamo o tome?“

„To se rešava", nastavi Met, „tako što češ stoku nekoliko puta provesti kroz klanicu kada je klanica čista i kada miris nije tako snažan. Vidiš, pustićeš stoku da prođe kroz klanicu i da utekne iz nje, pa če stoka tako pomisliti da je to mesto bezbedno." Pogleda Toma. „Znali su da ču se vratiti. Znali su da ču preživeti vešanje. Oni znaju, Tome. Plamen me spalio, ali znaju.“

„Izvući ćemo se, Mete“, obeća mu Tom. „Mi to možemo. Moiraina je to videla."

Met odlučno klimnu. „Krvavo je sigurno da ćemo se izvući. Oni igraju igru, Tome. Ja dobijam u igrama." Izvadi šaku kockica iz džepa. Bar dobijam u večini njih.

Odjednom se iza njih začu šapat. „Dobro došao, sine bitaka."

Met se munjevito okrenu i opsova, šestareći pogledom po odaju.

„Eno", kaza Noel i upre štapom. Pored stuba je stajala jedna prilika, napola obasjana žutom svetlošću. Drugi Elfin, viši i uglastijeg lica. U očima mu se odražavala svetlost baklji. Narandžasto.

„Mogu da vas odvedem tamo kuda žehte da odete", reče im Elfin, glasa grubog i škripavog. Diže ruku da zakloni lice od sjaja baklji. „Ako platite cenu."

„Tome, muzika."

Tom opet zasvira.

„Jedan od vas već je pokušao da nas navede da ostavimo svoje alatke", kaza Met. On prebaci baklju iz uprtnjače preko ruke, pa je gurnu u stranu paleći je na Noelovu svetiljku. „Neće uspeti."

Elfin od tog novog izvora svetlosti ustuknu tiho režeći. „Došli ste tražeći pogodbu, ali namerno nas ljutite? Nismo učinili ništa da bismo ovo zaslužili."

Met strgnu šal s vrata. „Ništa?"

Stvorenje ništa nije odgovorilo, mada je ustuknulo i zašlo u mračni deo prostorije, između stubova. Njegovo lice preoštrih crta sada jedva da je bilo obasjano žućkastom svetlošću.

„Zašto želiš da razgovaraš s nama, sine bitaka", začu se šapat iz senki, „ako nisi voljan da se pogađaš?"

„Ne“, odgovori Met. „Nema pogađanja sve dok ne stignemo do velike dvorane, Odaje veza." To je jedino mesto gde će oni biti obavezani sporazumom. Zar Birgita nije tako rekla? Naravno, izgleda da se i ona oslanjala na priče i nagađanja.

Tom nastavi da svira, gledajući čas u jednu čas u drugu stranu, pokušavajući da prati senke pogledom. Noel zasvira malim cimbalima koje je vezao za nogavice, lupkajući njima kao pratnja Tomovoj muzici. Ali senke nastaviše da se kreću.

„Tvoje... utehe neće nas usporiti, sine bitaka", glas se začu iza njih. Met se okrenu i upre svoje oružje. Tamo je stajao drugi Elfin, neposredno u senkama. Bila je to žena, s trakom riđe kose koja joj je rasla niz kičmu i kožnim remenjem ukrštenim preko grudi. Crvene usne izviše joj se u smešak. „Mi smo bezmalodrevni, ratnici poslednje žalosti, znalci tajni."

„Budi ponosan, sine bitaka", zasikta drugi glas. Met se hitro okrenu, a čelo mu se orosi znojem. Žena nestade u senkama, ali drugi Elfin istupi kroz svetlost. Držao je dug i opak bronzani nož, sečiva ukrašenog urezanim ružama i s trnjem koje je štrčalo pri vrhu krsnice. „Izmamio si najveštije među nama. U tebi treba... uživati."

„Šta...“, zausti Met, ali vitki Elfin opasnog izgleda vrati se u senke i nestade. Prebrzo. Kao da ga je tama upila.

Drugi šapati začuše se u senkama. Tihi glasovi su se preklapali. Lica se pojaviše u mraku, neljudske oči razrogačene, usne izvijene u osmehe. Stvorenja imaju šiljate zube.

Svetlosti! U prostoriji je bilo na desetine Elfina. Premeštali su se, kretali, iskakali na svetlo, pa skakali nazad u mrak. Neki su delovali opušteno, drugi žustro. Svi izgledaju opasno.

„Hoćeš li da se pogađaš?" upita jedan.

„Došao si bez sporazuma. Opasno", kaza drugi.

„Sin bitaka."

„Ukus!"

„Osetite mu strah."

„Pođi s nama. Ostavi to svoje strašno svetlo."

„Pogodba mora biti dogovorena. Čekaćemo."

„Strpljivi smo mi. Uvek strpljivi."

„Ukus!"

„Prestanite!", zaurla Met. „Nema pogodbi! Ne dok ne stignemo do središta." Pored njega Tom spusti flautu. „Mete, mislim da muzika više ne radi."

Met odsečno klimnu. Tom mu je potreban da bude spreman sa oružjem. Zabavljač skloni flautu i izvadi noževe. Met nije obraćao pažnju na šaputanje, već je samo bacio kockice na tle.

Dok su se kotrljale, jedna prilika izjuri iz mraka pored najbližeg stuba. Met opsova i spusti koplje, pa udari Elfina koji se na sve četiri kretao po podu. Međutim, njegovo sečivo prolete kroz Elfina, kao da je ovaj od dima.

Je li to pričina? Da li ga oči varaju? Met se kolebao taman dovoljno dugo da jedno drugo stvorenje zgrabi kockice i skoči nazad u senke. Nešto zasvetle u vazduhu. Tomov bodež pronađe svoju metu i zari se stvorenju u ranu. Ovoga puta, sečivo ostade u telu, a mlaz tamne krvi brižnu.