Tornjevi ponoći

Glas mu je bio opčinjavajući, smirujući. To što priča ima smisla. Šta će im vatra? Ona magla daje dovoljno svetlosti. To...

„Tome", izusti Met. „Muzika."

„Molim?" upita Tom, malo se prenuvši.

„Sviraj nešto. Nije bitno šta."

Tom izvadi flautu, a Elfin ga mrko pogleda. Tom zasvira. Bila je to poznata pesma, „Vetar što njiše vrbe". Met je nameravao da smiri Elfina, možda da ga izbaci iz ravnoteže. Ali ta dobro poznata pesma kao da je razvejala koprenu s Metovog uma.

„To nije potrebno", reče Elfin, streljajući Toma pogledom.

„Da, jeste", odgovori mu Met. „A mi krvavo nećemo da ostavljamo našu vatru. Ne ako nam ti ne obećaš da ćeš nas odvesti sve do središnje odaje i vratiti nam Moirainu."

„Ne mogu da sklopim takvu pogodbu", odgovori stvorenje, nastavljajući da hoda oko njih. Met se okrenu da ga sledi pogledom, ne dopuštajući da mu stvor zađe iza leđa. „Nemam tu vlast."

„Dovedi nekoga ko ima."

„Nemoguće", reče Elfin. „Slušaj me, vatra nije nužna. Odvešću vas na pola puta do središnje odaje, Odaje veza, samo ako ostavite tu strašnu vatru. Ona nas vređa. Mi samo želimo da vam ispunimo ono za čime žudite."

Stvor je očigledno pokušavao da ih opet omami, ali glas mu je bio u suprotnosti s Tomovim sviranjem. Met ga je pogledao, pa zapeva prateći Tomovo sviranje. Glas mu nije najlepši na svetu, ali nije ni grozan. Elfin zevnu, pa sede uza zid i sklopi oči. Zaspao je za nekoliko trenutaka.

Tom spusti flautu, delujući potpuno zadivljeno.

„Svaka čast", prošapta Noel. „Nisam znao da tako tečno govoriš Stari jezik."

Met se pokoleba. Nije ni shvatio da je pevao na njemu.

„Malo sam zarđao kada je reč o Starom jeziku", nastavi Noel, češkajući se po bradi, „ali razumeo sam dosta toga. Muka je u tome što mi još ne znamo kako se snalazimo u ovom mestu. Kako ćemo da izađemo a da nas jedan od njih ne vodi?"

U pravu je. Birgita je mesecima lutala, ne znajući da je njen cilj svega nekoliko koraka daleko. Odaja u kojoj se Met sastao s vođama Elfina... kazala je da oni moraju da se pogađaju ako dospeš u nju. To mora da je ta Odaja veza koju je Elfin pomenuo.

Jadna Moiraina. Ona je prošla kroz jedan od crvenih dovrataka; trebalo bi da je štiti sporazum koji su Elfini sklopili s drevnim Aes Sedai, kakav god on bio. Ali taj dovratak je uništen. Nema povratka.

Kada je Met prvi put došao, hvalili su ga zato što je bio dovoljno mudar da zatraži da može da ode. Mada on i dalje gunđa zbog toga što mu Elfini nisu odgovorili na pitanje, uviđa da oni ne služe za to. Aelfini su za pitanja; Elfini ispunjavaju želje. Ali oni iskrivljuju te želje i naplaćuju cenu koju oni žele. Met je ne razmišljajući zatražio da mu se popune rupe u pamćenju, da se oslobodi Aes Sedai i tražio je način da izađe iz Kule.

Ako Moiraina nije to znala i nije zatražila izlaz kao što je on to uradio... ili je zatražila povratak do dovratka, ne znajući da je uništen...

Met je zatražio izlaz. Dali su mu ga, ali on nije mogao da se seti šta je to bilo. Pao mu je mrak na oči i probudio se viseći sa ašandareia.

Met izvadi nešto iz džepa, čvrsto stežući pesnicu. „Aelfini i Elfini nekako se snalaze u ovim hodnicima", prošapta. „Mora da postoji pravi put."

„Jedan put", odgovori Noel. „Četiri izbora, nakon čega slede četiri izbora, pa opet četiri izbora... Protiv nas su neverovatni izgledi!"

„Izgledi", odvrati Met i ispruži ruku. Rastvori šaku i otkri dve kockice na dlanu. „Šta ja marim za izglede?"

Druga dvojica pogledaše kockice od belokosti, a onda njega u lice. Met oseti nalet svoje sreće. „Dvanaest kockica. Po tri za svaki dovratak. Ako bacim jedan, dva ili tri, idemo pravo. Četiri, pet ili šest, idemo desno. I tako dalje."

„Ali Mete", prošapta Noel, gledajući usnulog Elfina. „Bacanja neće biti jednaka. Na primer, ne možeš da dobiješ jedinicu, a sedmica je daleko

verovatnija od..."

„Ne razumeš, Noele", prekide ga Met, bacajući kockice na pod. One se zakotrljaše po pločicama nalik na krljušti, zvekećući kao zubi. „Nije bitno šta je verovatno. Ne kada je reč o meni."

Kockice se zaustaviše. Jedna od njih zakači se za žleb između dve pločice i uklešti se jednim uglom, tako da su joj ostali visili u vazduhu. Druga kockica pade tako da se videla samo jedna tačkica.

„Vidi ti to, Noele", reče mu Tom. „Izgleda da ipak može da baci jedinicu."

„E to je već nešto“, odgovori Noel, češući se po bradi.

Met uze ašandarei, pa pokupi kockice i pođe pravo napred. Ostali pođoše za njim, ostavljajući usnulog Elfina.

Na sledečem raskršću, Met opet baci kockice i dobi devetku. „Vraćamo se putem kojim smo došli?“, mršteći se upita Tom. „To je...“

„Upravo ono što ćemo uraditi", prekide ga Met, pa se okrenu i pođe nazad. Kada stigoše do druge prostorije, videše da Elfin nije tamo.

„Mogli su da ga probude", primeti Noel.