Tornjevi ponoći

Munjevito se okrenu, spremajući se da odbaci baklju i da se bori svojim ašandareijem, ali ništa ne vide. Druga dvojca se ukočiše, sa strepnjom se osvrćući. Met nastavi dalje, pomalo se osećajući kao budala, mada ga je to popustilo kad je Tom ubrzo potom uradio isto. Tom je čak bacio nož na jedan zatamnjeni deo zida.

Gvozdeno oružje zveknu o zid, a tup zvuk je predugo odjekivao hodnikom.

„Izvinite", reče im Tom.

„Sve je u redu“, odgovori mu Met.

„Gledaju nas, zar ne?“, upita Noel. Glas mu je bio tih i u njemu se čula blaga uznemirenost. Svetlosti! Met se osećao kao da će iskočiti iz sopstvene kože i pobeći ostavljajući je za sobom. U poređenju s tim, Noel je delovao nepokolebljivo kao kamen.

„Pretpostavljam da nas gledaju", odgovori mu Met.

Kroz nekoliko trenutaka stigoše na kraj predugog hodnika. Tu uđoše u odaju istovetnu onoj prvoj, sem što u njenom središtu nije bilo dovratka. Iz odaje su vodila četiri hodnika u četiri smera, nestajući u dalekom mraku.

Odabraše drugi smer, pamteći put kojim su došli, dok su im nevidljivi pogledi boli leđa. Koraci im postaše užurbaniji kada pređoše čitav hodnik i uđoše u još jednu odaju - istovetnu prethodnoj.

„Lako je izgubiti se u ovakvom mestu", primeti Noel. Otvori svoju uprtnjaču i izvadi list hartije i olovku od ugljena. Nacrta tri tačke na hartiji, pa ih poveza linijama, što je predstavljalo hodnik i sobe kroz koje su prošli. „Sve se svodi na crtanje dobre karte. Od dobre karte zavisi ti život - možeš da mi veruješ na reč."

Met se okrenu, gledajući u smeru odakle su došli. Delimično je želeo da samo nastavi i da se ne osvrće, ali morao je da zna. „Hajde", reče im, vraćajući se.

Tom i Noel se zgledaše, ali opet požuriše da ga sustignu. Bilo im je potrebno dobrih pola sata da se vrate do prve odaje, one u kojoj je trebalo da je dovratak. Kada su ušli u nju, bila je prazna. Samo se ona para dizala iz uglova. Isto je bilo u druge dve prostorije.

„Nemoguće!" izusti Noel. „Savršeno smo pratili put kojim smo došli! Izlaz bi trebalo da je ovde."

U daljini - slabašno i bezmalo nečujno - Met začu smeh. Siktav i opasan smeh. Zloban.

Met se naježi. „Tome", reče, „jesi li ikada čuo za priču o Birgiti Srebrolukoj i njenom boravku u kuli Gendžei?“

„Birgiti?“, upita Tom, prestavši da s Noelom istražuje pod. Izgleda da su njih dvojica ubeđeni kako je dovratak uvučen u pod pomoću nekog tajnog kapka. „Ne, nisam."

„A šta je s pričom o ženi koja je bila dva meseca zatočena u lavirintu hodnika unutar neke tvrđave?"

„Dva meseca?", upita Tom. „Pa - ne. Ali postoji priča o Elmijari i Senoočima. Provela je stotinu dana lutajući hodnikom i tražeći čuveni lekoviti izvor Sund, kako bi spasla život svom ljubavniku."

To je verovatno to. Priča je preživela, samo se promenila, kao što to često zna da se desi „Ona se nije izvukla, zar ne?"

„Ne. Umrla je na kraju, svega dva koraka od vodoskoka, ali ju je od njega delio zid. Cula ga je kako žubori; bio je to poslednji zvuk koji je čula pre nego što je umrla od žeđi." Nelagodno se osvrnu oko sebe, kao da nije siguran je li pametno da pripoveda tu priču na takvom mestu.

Met zabrinuto odmahnu glavom. Plamen ga spalio, što mrzi te lisice. Mora da postoji neki način da...

„Prekršili ste pogodbu", začu se tihi glas.

Met se okrenu a druga dvojica opsovaše i uspraviše se hvatajući se za oružje. Jedna prilika stajala je u hodniku iza njih. Bio je to jedan od onih stvorova koje je Met pamtio, možda upravo isti onaj koji ga je poslednji put dočekao. Kratka jarkoriđa kosa rasla je iz bledog vlasišta tog stvorenja. Uši su mu bile priljubljene uz glavu i blago zašiljenih vrhova. U telu je bio vretenast i visok, ramena preširokih u odnosu na pas, a preko grudi mu je bilo ukršteno remenje od blede kože - Met i dalje nije želeo da razmišlja od čije je kože to remenje - a ispod toga je nosio dugi crni kilt.

Lice mu je bilo najupadljivije. Krupne i neprirodne oči, blede i sa samo naznakom zenica u središtu. Uzana vilica i oštre uglaste crte. Baš kao lisica. Bio je to jedan od Elfina, gospodara tog predela.

Došao je da se poigra s miševima.

„Ovako nema pogodbe", reče mu Met, pokušavajući da mu se u glasu ne čuje uznemirenost. „Možemo da donesemo šta god krvavo hoćemo."

„Opasno je kad se nema pogodba", kaza mu Elfin baršunastim glasom. „Za vas. Srećom, mogu da vas odvedem kud god hoćete."

„Pa onda", reče mu Met, „odvedi nas."

„Ostavite železo", kaza mu Elfin. „Vaše muzičke instrumente. Vašu vatru."

„Nikada", odvrati Met.

Elfin trepnu krupnim očima. Lagano i namerno. Tiho zakorači napred. Met diže ašandarei, ali Elfin nije činio nikakve preteče pokrete. Koračao je oko njih trojice kao da lebdi, tiho pričajući.

„Hajde de“, govori je. „Zar ne možemo da razgovaramo uljudno? Došli ste u našu zemlju tražeći nešto. U našoj je moći da vam podarimo to što želite, to što vam j e potrebno. Zašto ne pokažete dobre namere? Ostavite samo svoje oruđe koje pravi vatru. Samo to i obećavam da ću vas neko vreme voditi."