Veliki lov

„Ne.“ Želeo je to – da ona hoće da pođe s njim. Otvorio je oči, ispravio se i rekao čvrstim glasom: „Ne, ne bih joj dozvolio da pođe sa mnom ako bi htela.“ Nije mogao to da joj uradi. Ali, Svetlosti, zar ne bi bilo slatko, makar samo na trenutak, kada bi rekla da želi? „Postane tvrdoglava kao mazga ako utuvi u glavu kako pokušavam da joj govorim Šta da radi, ali ovoga mogu da je poštedim.“ Želeo je da je ona ostala u Emondovom Polju, ali od toga nije bilo ništa od trenutka kada je Moiraina došla u Dve Reke. „Čak i ako to znači da će zaista postati Aes Sedai!“ Pocrveneo je kada krajičkom oka vide da je Lan podigao obrvu. „I to su tvoji razlozi? Želiš pre no što pođeš da provedeš s prijateljima što više vremena možeš? Zato odugovlačiš? Znaš Šta te juri.“

Rand gnevno skoči na noge. „Dobro, u pitanju je Moiraina! Ne bih ni bio ovde da nije nje. A ona neće ni da priča sa mnom.“

„Bio bi mrtav da nije nje, čobanine“, ravnim glasom reče Lan, ali Rand brzo nastavi: „Ona mi govori... govori mi užasne stvari o meni“ – stegao je balčak tako jako da mu je šaka pobelela. Da ću da poludim i umrem! – „a onda odjednom neće da mi kaže ni dve reči. Ponaša se kao da se nisam promenio otkada me je pronašla, a to mi takođe smrdi.“

„Hoćeš da se ponaša prema tebi onako kako bi trebalo?“

„Ne! Nisam tako mislio. Neka sam spaljen, ne znam Šta hoću da kažem. Ne želim to, a prestravljen sam drugim stvarima. A sada je otišla nekud, nestala...“

„Rekao sam ti da ponekad mora da bude sama. Nije na tebi, ili bilo kome, da preispituje njene postupke.“

„...a da nikome nije rekla kuda ide, niti kada će se vratiti. Niti da li će se vratiti. Sigurno može da mi kaže nešto što će mi pomoći, Lane. Nešto. Mora. Ako se ikada vrati.“

„Vratila se, čobanine. Sinoć. Ali mislim da ti je rekla sve što može da kaže. Zadovolji se time. Saznao si od nje Šta se moglo.“ Lan odmahnu glavom i reče oštrijim glasom: „Sigurno je da ništa nećeš saznati ako sediš tu. Vreme je da se malo radi na ravnoteži. Prođi kroz Rasecanje svile. Počni od Čaplje u ševaru. Zapamti da je položaj čaplje samo za vežbanje ravnoteže. Ako ga koristiš u pravoj borbi, ostavlja te otvorenim. Možeš da zadaš udarac iz tog položaja, ako čekaš da protivnik krene prvi, ali nećeš uspeti da izbegneš njegovo sečivo.“

„Mora da može nešto da mi kaže, Lane. Taj vetar... Nije bio prirodan. I nije me briga koliko smo blizu Pustoši.“

„Čaplja u ševaru, čobanine. I pazi na zglobove.“

S juga se začu slabašna jeka truba, a zatim, sve glasnije i glasnije, fanfare praćene ravnomernim tutnjanjem bubnjeva. Rand i Lan se zgledaše na trenutak, a onda ih je bubnjanje privuklo ka zidu, a njihove poglede ka jugu.

Grad se protezao preko visokih brda. Zemljište oko bedema bilo je čistina na milju unaokolo, a utvrda beše sagrađena na najvišem brdu. S vrha kule Rand je jasno video preko dimnjaka i krovova sve do šume. Ispod drveća su najpre izašli dobošari, njih desetak. Bubnjevi su se dizali i spuštali dok su oni koračali u ritmu koji su sami nametali, a palice su sevale. Zatim dođoše trubači. Dugi, sjajni rogovi behu podignuti, i dalje grmeći. S tolike udaljenosti Rand nije mogao da razazna Šta je na ogromnom četvrtastom barjaku koji se vijorio iza njih, ali Lan zagunđa. Zaštitnik je imao oči poput snežnog orla.

Rand ga pogleda, ali Zaštitnik ne reče ništa. Pogled mu beše uprt u kolonu koja je izlazila iz šume. Konjanici u oklopu izjahali su ispod drveća. Bilo je i žena na konjima. A onda se pojavi palankin sa spuštenim zavesama. Nosili su ga konji – jedan napred, a jedan pozadi. Zatim je došlo još konjanika, kao i redovi pešadinaca s visoko podignutim kopljima, nalik na čestar dugog trnja, i strelci s lukovima preko grudi. Svi su koračali u ritmu bubnjeva. A onda trube ponovo zaječaše. Kolona se povila ka Fal Dari, nalik na raspevanu zmiju.

Vetar je zaneo veliki barjak na jednu stranu. Sada je bio dovoljno blizu da ga Rand jasno vidi. Bio je to kovitlac boja koji mu ništa nije značio, ali u njegovom središtu ugledao je nešto nalik na čistu belu suzu. Dah mu je zastao u grudima. Plamen Tar Valona.

„Ingtar je s njima.“ Lan je zvučao kao da je negde veoma daleko. „Najzad se vratio iz lova. Nije ga bilo dosta dugo. Pitam se da li je imao sreće?“

„Aes Sedai“, prošapta Rand kada je naposletku povratio glas. Sve te žene tamo bile su... Moiraina je bila Aes Sedai, da, ali s njom je putovao. Ako nije mogao da joj potpuno veruje, barem ju je poznavao. Ili je mislio da je zna. Ali ona je bila samo jedna. Tako mnogo Aes Sedai zajedno i takav dolazak bili su nešto sasvim drugačije. „Zašto ih je tako mnogo, Lane? Zašto su uopšte došle? I to s bubnjevima, trubama i barjakom.“