Veliki lov

Ruka mu sama od sebe pođe k plaštu. Kao da nisu bili sigurni Šta će osetiti, prsti mu ovlaš dodirnuše izvezenu zmiju, skoro savijenu ukrug. Ali bila je to zmija s četiri noge i zlatnom lavljom grivom. Krljušti behu grimizne i zlatne, a na svakoj nozi pet zlatnih kandži. Trgao je ruku kao da se opekao. Svetlost mi pomogla! Da li je Amalisa naredila da se ovo uradi, ili Moiraina? Koliko li je ljudi videlo? Koliko njih zna šta je to, šta to znači? Čak je i jedna osoba suviše. Plamen me spalio, ona pokušava da me ubije. Prokleta Moiraina neće ni da priča sa mnom, a sada mi daje novu prokletu odeću da u njoj poginem!

Skoro iskoči iz kože kad začu kucanje na vratima.

„Da li ste završili?“, začu se Elansuin glas. „Svaki šav. Možda bi bolje bilo da ja...“ Čulo se škriputanje, kao da okreće bravu.

Rand iznenada shvati da je i dalje nag. „Završio sam“, povika. „Mir! Ne ulazi!“ Užurbano je pokupio odeću zajedno sa čizmama. „Doneću ja!“ Sakrivši se iza vrata, otvorio ih je tek koliko da gurne zavežljaj u ruke šatajan. „To je sve.“

Ona pokuša da proviri iza vrata. „Da li ste sigurni? Moiraina Sedai reče sve. Možda bi bolje bilo da pogledam...“

„To je sve“, prosikta on. „Časti mi moje!“ Ramenom je zalupio vrata ispred njenog nosa. S druge strane začu se smeh.

Obukao se na brzinu, mrmljajući sebi u bradu. Nije bio siguran da neka od njih neće naći kakav izgovor da uleti unutra. Sive pantalone bile su uže no što je navikao, ali ipak udobne, a košulja širokih rukava bila je toliko bela da bi svaka domaćica u Emondovom Polju bila zadovoljna kada dođe dan za pranje. Visoke čizme bile su udobne, kao da ih je nosio godinu dana. Nadao se da je to samo zasluga dobrog obućara, a ne opet neko delo Aes Sedai.

Sva ta odeća načinila bi zavežljaj veliki koliko on sam, ali navikao se na to da ponovo ima čiste košulje i da ne nosi iste pantalone dan za danom, sve dok od znoja i prašine ne postanu tvrde poput čizama, a da ih onda nosi i dalje. Izvadio je bisage iz svog kovčega i natrpao koliko je moglo da stane, a onda nevoljno po krevetu raširio svečarski plašt i nagomilao na njega još nekoliko košulja i pantalona. Kada je smotao opasni znak s unutrašnje strane i zavezao tako da je mogao da ga nosi na ramenu, zavežljaj se nije razlikovao od onih koje su drugi mladići nosili na putu.

Kroz prozore se probi grmljavina truba. Truba koje su dozivale fanfare pred zidinama i truba koje su odgovarale s kula tvrdinje.

„Oparaću kada budem imao vremena“, promrmljao je. Viđao je ranije žene kako paraju vez kada bi pogrešile ili se predomislile o šari. Nije izgledalo teško.

Ostatak odeće – u stvari, većinu – nabio je nazad u ormar. Nije bilo potrebe da ostavlja dokaze o bekstvu tamo gde bi prva osoba koja pomoli glavu kroz vrata mogla da ih vidi.

Kleknuo je pored kreveta, mršteći se i dalje. Popločano postolje na kome je stajao krevet bilo je u stvari peć u kojoj je čitave noći gorela tiha vatra, da bi krevet bio topao i po najgoroj šijenarskoj zimi. Noći su i dalje bile hladnije no što je on navikao u to doba godine, ali ćebad su sada bila dovoljna da ga zagreju. Otvorivši ložište, izvadio je zavežljaj koji nije mogao da ostavi za sobom. Bilo mu je drago što Elansu nije ni pomislila da bi tu držao odeću.

Stavivši zavežljaj preko ćebadi, odvezao je jedan kraj i delimično ga raširio. Bio je to zabavljačev plašt, okrenut naopako da se ne bi videle stotine zakrpa po njemu, zakrpa svih mogućih boja i veličina. Sam plašt bio je ceo; zakrpe su bile zabavljačeva oznaka. Nekada su bile zabavljačeva oznaka.

U zavežljaju su bile dve kutije od tvrde kože. U većoj je bila harfa, koju nikada nije ni dotakao. Harfa nikada nije bila namenjena nespretnim seljačkim prstima, momče. U drugoj, dugoj i tankoj, bila je zlatom i srebrom optočena flauta, kojom je više puta zaradio večeru i prenoćište otkad je otišao od kuće. Tom Merilin ga je naučio da svira flautu, pre no što je poginuo. Rand nije mogao ni da je dodirne a da se ne seti oštrih plavih očiju, dugih belih brkova i Toma kako mu gura uvezani plašt u ruke i viče da beži. A onda je Tom i sam pojurio, da se suoči s Mirdraalom koji je dolazio da ih pobije. Kao čudom, u Tomovim rukama pojavili su se noževi. Izgledalo je kao da nastupa.

Stresavši se, ponovo je smotao plašt u zavežljaj. „Gotovo je s tim.“ Razmišljajući o vetru na vrhu kule, dodao je: „Čudne stvari se dešavaju ovako blizu Pustoši.“ Nije bio siguran da veruje u to, ne onako kako je Lan mislio. U svakom slučaju, čak i izuzevši Amirlin Tron, bilo je više no krajnje vreme da se izgubi iz Fal Dare.