Veliki lov

Jedva ga i pogledavši, žene nastaviše da vade iz ormara njegovu odeću, kao i Metovu i Perinovu, i da stavljaju novu. Sve što je bilo u džepovima završilo je na kovčezima, a odeću su smotale nehajno kao kakve stare krpe.

„Šta to radite?“, upita on ljutito kada je povratio dah. „To je moja odeća!“ Jedna od žena šmrknu i proturi prst kroz poderotinu na rukavu njegovog jedinog kaputa, a onda ga baci na hrpu na podu.

Druga žena, crnokosa, s velikim prstenom punim ključeva za pojasom, pogleda u njega. Bila je to Elansu, šatajan utvrde. On je o toj ženi strogoga lica mislio kao o domaćici, iako je kuća o kojoj se starala bila čitava tvrđava, a slušalo ju je na desetine slugu. „Moiraina Sedai je rekla da je sva vaša odeća iznošena, i da je gospa Amalisa naredila da vam se načini nova. Samo nemojte da smetate“, odlučno dodade, „i sve će biti za tili čas završeno.“ Malo je bilo muškaraca koje šatajan nije mogla da natera da rade Šta ona hoće – neki su govorili da čak ni lord Agelmar nije mogao da joj se odupre. Bilo je očigledno da nije očekivala nevolje od jednog mladića koji je mogao da joj bude sin.

Progutao je ono što je nameravao da kaže; nije bilo vremena za raspravu. Amirlin Tron je svakog časa mogla da pošalje nekog po njega. „Čast gospi Amalisi na njenim darovima“, uspeo je da izgovori na šijenarski način, „i čast tebi, šatajan Elansu. Molim te, prenesi moje reči gospi Amalisi, i poruči joj da rekoh da ću služiti srcem i dušom.“ To bi trebalo da zadovolji šijenarsku ljubav ka ceremonijama obeju žena. „Ali ako bi mi sada oprostila, želeo bih da se presvučem.“

„To je dobro“, opušteno reče Elansu. „Moiraina Sedai je rekla da se ukloni sva starudija. Svaki šav. Veš takođe.“ Nekoliko žena pogleda ga krajičkom oka. Nijedna nije krenula ka vratima.

Ugrizao se za obraz da se ne bi histerično zasmejao. Mnogi običaji u Šijenaru bili su drugačiji od onoga na Šta je navikao, a bilo je i ponečeg na šta se nikada neće navići, pa makar živeo i sto godina. Počeo je da se kupa u ranim jutarnjim časovima, kada su veliki popločani bazeni bili prazni, pošto je otkrio da bi u bilo koje drugo doba mogla da mu se pridruži neka žena. Mogla bi to biti obična služavka, ili čak gospa Amalisa, sestra lorda Agelmara – kupatila su bila jedino mesto u Šijenaru gde nije bilo razlika u društvenom položaju. Očekivale su od njega da im istrlja leđa u zamenu za istu uslugu, i pitale su zašto je tako crven u licu, da ga nije udarilo sunce? Uskoro su shvatile Šta znači njegovo crvenilo, i nije bilo žene u utvrdi koja nije bila opčinjena time.

Mogao bih da budem mrtav za sat vremena, ili nešto još i gore, a one čekaju da vide kako crvenim! Pročistio je grlo. „Ako biste sačekale napolju, dodaću vam ostatak odeće. Tako mi moje časti.“

Jedna od njih se tiho zakikota, a čak se i Elansu nasmešila, ali šatajan klimnu i pokaza ostalim ženama da pokupe zavežljaje koje su načinile. Ona je poslednja izašla, zastavši u dovratku da doda: „Čizme takođe. Moiraina Sedai je rekla sve.“

Otvorio je usta, a onda ih zatvorio. Barem su mu čizme još bile u dobrom stanju. Načinio ih je al’Van, obućar u Emondovom Polju. Bile su razgažene i udobne. Ali ako treba da da svoje čizme kako bi ga šatajan ostavila, pa da može da ide – daće joj čizme, kao i bilo Šta drugo što želi. Nije imao vremena. „Da. Da, naravno. Tako mi moje časti.“ Gurnuo je vrata, primoravši je da izađe iz sobe.

Kada je ostao sam, bacio se na krevet da skine čizme – još su bile dobre. Malo pohabane i napukle tu i tamo, ali još su mogle da se nose, a bile su razgažene – a onda se užurbano svukao i sve nagomilao preko čizama, pa se podjednako brzo i oprao nad umivaonikom. Voda je bila hladna; voda je uvek bila hladna u muškim odajama.

Ormar je imao troja široka vrata ukrašena jednostavnim šijenarskim rezbarijama, koje su više nagoveštavale no prikazivale niz vodopada i kamenitih jezeraca. Otvorivši središnja vrata, zaprepašćeno je pogledao Šta je zamenilo ono malo odeće što je doneo sa sobom. Tuce kaputa od najfinije vune, visokih okovratnika i kroja kao za trgovce ili plemiće. Većina ih je bila opervažena kao odeća za praznike. Tuce! Tri košulje uz svaki kaput, i od lana i od svile, širokih rukava i uskih manšeta. Dva plašta. A celog života mu je bio dovoljan jedan. Jedan je bio jednostavan, od debele tamnozelene vune, a drugi zagasitoplav, s visokim tvrdim okovratnikom opervaženim zlatom i s izvezenim čapljama... A visoko na levoj strani grudi, tamo gde bi neki plemić nosio svoj grb...