Dolazak Senke

Vreli noćni vetar duvao je s pučine na kopno, na sever preko Široke delte zvane Zmajevi prsti. Bio je to pravi lavirint vodotokova širokih i uskih. Neki od njih bili su začepljeni travom. Ogromna trščana polja razdvajala su niska ostrvca obrasla drvećem paukolikog korenja, koje nije raslo nigde drugde. Iza delte lagano se nazire njen izvor: reka Erinin. Široka reka bila je prepuna brodića što su lovili ribu na svetiljku. Odjednom, i brodići i svetiljke divlje se zanjihaše – iznenadno i neočekivano. Neki od starijih ribara promrmljaše nešto o zlim stvarima koje putuju kroz noć. Mlađi su im se smejali, ali i oni počeše žustrije da izvlače mreže, željni da se što pre vrate kućama. U pričama se kaže da ti zlo ne može preći prag, sem ako ga pozoveš. Tako je u pričama. Ali napolju, u tami...

Kada je noćni vetar stigao do velikog grada Tira, neposredno kraj reke, gde su se gostionice i radnje tiskale rame uz rame s visokim kulama palata koje su se presijavale na mesečini, miris morske soli više se nije osećao. Ali nijedna palata nije bila ni upola visoka kao ogromna građevina, skoro planina, što se pružala od središta grada pa sve do same reke. Kamen Tira, tvrdinja iz legendi, najstarije utvrđenje čovečanstva, podignuto u poslednjim danima Slamanja sveta. Carstva su nastajala i pretvarala se u prah, druga su ih smenjivala, pa i ona padala – ali Kamen je stajao. Bila je to stena o koju su tri hiljade godina bezbrojne vojske slamale koplja, mačeve i zube. Za sve to vreme nijednom nije pao pred osvajačem. Sve do sada.

Gradske ulice, krčme i gostionice bile su skoro puste u maglovitom mraku. Ljudi su bili na oprezu unutar sopstvenih zidina. Onaj ko vlada Kamenom bio je gospodar Tira, i grada i države. Tako je oduvek bilo, a Tirani su to prihvatali, kao i uvek. Na svetlosti dana građani će klicati svom novom gospodaru s jednakom radošću kao starom; ali kada noć padne skupiće se zajedno, i uprkos vrelini drhtati dok vetar iznad njihovih krovova zavija kao hiljadu narikača. U glavama su im poigravale neke neobične nove nade. Niko u Tiru nikada ranije nije se usudio da se takvom čemu nada. Bile su to nade izmešane sa strahovima starim kao samo Slamanje.

Vetar je nosio dugi beli barjak obasjan mesečinom visoko iznad Kamena, kao da hoće da ga otkine. Čitavom dužinom barjaka bila je oslikana vijugava pojava – nalik na zmiju sa nogama, zlatne lavlje grive i skerletnih i zlatnih krljušti. Kao da je letela na vetru. Bio je to barjak proročanstva, kome su se nadali i koga su se užasavali. Bio je to Zmajev barjak. Ponovorođenog Zmaja. Glasnika spasenja sveta i novog Slamanja. Kao da je razljućen takvim prkosom vetar se bacio o tvrde bedeme Kamena. Ali Zmajev barjak je ne mareći za to lebdeo u noći i čekao snažnije oluje.

U jednoj sobi negde u gornjoj polovini južne strane Kamena Perin je sedeo na kovčegu u podnožju svog kreveta s baldahinom i posmatrao jednu tamnokosu devojku kako korača gore-dole. U njegovim zlatnim očima nazirala se trunčica opreza. Faila se obično raspravljala s njim, a ponekad ga i nežno zadirkivala što je tako promišljen; noćas mu ni deset reči nije rekla otkako je ušla u sobu. Osećao je miris ružinih latica koje su bile odložene sa njenom odećom da bi mirisala na njih, i onaj poseban miris, samo njen. A u tom blagom nagoveštaju čistog znoja osetio je miris usplahirenosti. Faila to skoro nikada nije pokazivala. Pitajući se zašto li je sada tako raspoložena osetio je iznenadni svrab između plećaka, koji nikakve veze nije imao s noćnom vrelinom. Njena uska podeljena suknja tiho je šuštala u skladu s njenim koracima.

On razdraženo počeša svoju dve nedelje staru bradu. Bila mu je još kovrdžavija od kose. Takođe mu je od nje bilo vruće. Po stoti put je pomislio da se obrije.

„Pristaje ti“, odjednom kaza Faila i stade u mestu.

On nelagodno sleže ramenima mišićavim od dugog rada u kovačnici. Umela je ona ponekad da to uradi – da zna o čemu on razmišlja. „Svrbi me“, progunđa Perin i smesta požele da je to odlučnije rekao. To je njegova brada; može da je obrije kad god hoće.

Posmatrala ga je, nagnuvši glavu u stranu. Zbog izraženog nosa i visokih jagodica činilo se kao da ga prodorno odmerava, što je bila prava suprotnost s mekim glasom kojim je rekla: „Zaista ti pristaje.“