Dolazak Senke

Sudeći po ukusu mesa, pomislila je da bi Tom mogao da svrati do kuhinje ako traži konje. Pri pomisli da jede meso konja, želudac poče da je tišti. Izabrala je zdelu samog povrća, crvenih papričica i nekog razbarušenog zeleniša uz komadiće crnih pečuraka u belom, oporom umaku.

„O čemu ćemo danas pričati?“, upita Ninaeva Egeanin. „Pitala si o gotovo svemu čega mogu da se setim.“ Ili svemu na šta su umele da odgovore. „Ako želiš da naučiš više o Aes Sedai, moraćeš da postaneš polaznica u Kuli.“

Egeanin se nesvesno zgrčila, kao i svaki put kad bi je nekom rečju dovele u vezu s Moći. Promutila je sadržaj jedne zdelice, namrgođena. „Niste se zaista potrudile“, polako je progovorila, „da sakrijete od mene kako nekoga tražite. Neke žene. Ako vam ne zalazim u tajne, želela bih da znam...“ Kucanje na vratima je prekide.

Bejl Domon ulete i ne čekajući odgovor, sa sumornim zadovoljstvom i nelagodom izmešanima na licu. „Pronašla sam ih“, zausti, i trže se čim ugleda Egeanin. „Ti!“

Egeanin ih sablazni; prevrnula je stolicu i skočila, zamahnuvši pesnicom ka Domonovom debelom stomaku skoro brže od oka. Domon joj nekako ščepa zglob svojom krupnom šakom i iskrivi ga za tren su grabili nogama oko gležnjeva jedno drugom; Egeanin pokuša da ga udari u grlo – i najednom se nađe potrbuške na zemlji; Domonova čizma pritisla joj je rame, a ruka joj beše grubo istegnuta do njegovog kolena. Uprkos tome isukala je bodež iz pojasa.

Elejna ih obavi tkanjem Vazduha, nesvesna da je uopšte i prigrlila saidar; zarobila ih je u pokretu. „Šta ovo znači?“, upita svojim najledenijim tonom.

„Kako se usuđuješ, gazda Domone?“ Ninaevin glas je bio podjednako hladan. „Pusti je!“ Nešto toplije, zabrinuto dodade: „Egeanin, zašto si pokušala da ga udariš? Rekoh ti da je pustiš, Domone!“

„Ne može, Ninaeva.“ Elejna je zaista žalila što Ninaeva, ukoliko nije besna, čak i ne vidi tokove saidara. I zaista ga je prva napala. „Zašto, Egeanin?“

Tamnokosa žena je ležala sklopljenih očiju i stegnutih usana; zglobovi prstiju su joj pobeleli od čvrstine stiska oko drške bodeža.

Domon ih obe gnevno pogleda, a neobična ilijanska brada mu beše skoro nakostrešena. Elejna mu je sputala sve osim glave. „Ova gospa vam je Seanšanka!“, zarežao je.

Elejna se preplašeno zgleda s Ninaevom. Egeanin? Seanšanka? Nemoguće. Sigurno je nemoguće.

„Jesi li siguran?“, upita Ninaeva tiho i polako. Glas joj je bio potresen koliko i Elejnino srce.

„Lik joj nikad zaboravit’ neću“, grubo odgovori Domon. „Kapetan lađe je ona. Ona me sprovede u Falme, mene i lađu moju, ko zatočenike Seanšana.“

Egeanin se nije ni trudila da porekne, samo je snažno stiskala bodež. Seanšanka. Ali ona mi se dopada!

Elejna pažljivo razmota tkanje oko Egeaninine desne ruke i otkri je do zgloba. „Pusti to, Egeanin“, reče ona i kleknu kraj žene. „Molim te.“ Tren potom, njena šaka se rastvori. Elejna podiže nož i odmače se, pa razvi i ostatak tokova. „Podigni je, gazda Domone.“

„Al’ ona je Seanšanka, gazdarice“, pobuni se on, „tvrda je ko gvozden ekser.“

„Pusti je da ustane.“

Negodujući, pustio je Egeanininu ruku i odskočio, očekujući da se ona ponovo ustremi na njega. Tamnokosa žena Seanšanka ipak samo ustade. Okušavala je prignječeno rame, zamišljeno gledajući Domona; potom se obazre ka vratima, podiže glavu i ostade tako, naizgled sasvim smirena. I dalje nije bilo teško diviti joj se.

„Seanšanka“, zareža Ninaeva. Stegla je šakom svoje duge pletenice, ali zbunjeno pogleda ruku i ispusti ih. Čelo joj je ipak i dalje bilo nabrano, a oči besne. „Seanšanka! Glumila si prijateljstvo da bi kao crv upuzala među nas. Mislila sam da ste se svi vratili tamo odakle potičete. Zašto si ovde, Egeanin? Je li naš susret zaista bio slučajnost? Zašto si nas tražila? Da bi nam tvoje odvratne sul’dam vezale lance oko vrata?“ Egeaninine plave oči se neznatno raširiše. „Oh, da“, grubo nastavi Ninaeva. „Znamo sve vašim Seanšanima, sul’dam i damane. Znamo više nego ti. Bacate usmeriteljke u lance, ali one koje njima upravljaju i same usmeravaju, Egeanin. Na svaku ženu koju vodite vezanu poput životinje ima ih još deset ili dvadeset s kojima se srećete svakog dana a da to i ne primećujete.“

„Znam“, jednostavno odvrati Egeanin, i Ninaeva zinu u čudu.

Elejna pomisli da će i njoj samoj oči iskočiti iz glave. „Znaš?“ Udahnula je, pa nastavi odagnavši zapanjeno piskutanje iz glasa. „Egeanin, mislim da lažeš. Nisam upoznala mnogo Seanšana, i nikog na duže od nekoliko minuta, ali poznajem neke koji jesu. Seanšani čak i ne mrze usmeriteljke. Smatraju ih životinjama. Ne bi ti to tako lako primila da znaš, ili makar veruješ u ovo.“

„Narukvicu nose žene koje se mogu naučiti da usmeravaju“, kaza Egeanin. „Nisam znala da se to da naučiti govorili su mi da žena ili može ili ne može ali kada ste mi vi rekle da devojkama bez urođenog dara treba vođstvo, dokučila sam to i sama. Smem li da sednem?“ Tako opušteno.

Elejna klimnu, a Domon podiže Egeanininu stolicu i prinese joj je da sedne. Tamnokosa žena se osvrnu i reče: „Nisi bio tako... žestok protivnik prošlog puta.“