Dolazak Senke

Trg je izgledao kao da je njime protutnjao neki mahniti div. Polovina silnih palata i kula ostala je u krhotinama; neke su se obrušile i na trg. Posvuda oboreni golemi stubovi, srušeni zidovi, rupe umesto šarenih staklenih prozora. Kroz čitav grad protezao se procep širok pedeset stopa. Ni to nije bio kraj uništenja. Maglena kupola koja je toliko vekova skrivala Ruidean počela je da se rasipa, njena unutrašnjost više nije sijala, a zraci nemilosrdnog sunca prolazili su kroz pukotine u njoj. Iza kupole, vrh Čendara nije izgledao kao pre – bio je niži, kao i neke planine na drugoj strani doline. Na mestu jedne planine na severnom kraju doline ležala je hrpa kamenja i prašine.

Uništavam; Sve uništavam! Svetlosti ima li tome kraja?

Asmodean se okrenu na stomak i s mukom pridiže kolena. Ugleda Randa i ter’angreal, pa pokuša da puzi prema njemu.

Rand nije mogao da usmeri čak ni iskru, ali naučio je da se bori davno pre prvog košmara usmeravanja. Podigao je pesnicu. „Ne zanosi se.“ Izgubljeni zastade i umorno se za tetura. Lice mu beše klonulo, ali očaj i žudnja još su sijali iz njega. Mržnja i strah blistali su mu u očima.

„Volim da gledam tuče između muškaraca, ali vas dvojica ne možete ni da stojite.“ Lanfear priđe Randu i osvrnu se. „Bili ste vredni. Osećate li tragove? Ovo mesto je bilo zaštićeno nečim. Niste ostavili dovoljan trag da kažem čime.“ Tamne oči joj se najednom ozariše i ona kleknu pred Randa, zagledana u njegovo naručje. „Dakle – to je on – tražio. Mislila sam da su sve uništene. Od jedine koju sam ja videla ostala je samo krhotina; odlična klopka za neku neopreznu Aes Sedai.“ Posegla je rukom, ali on steže ter’angreal još jače. Nije primetio njen osmeh. „Zadrži ga, slobodno. Meni je to obična figurica.“ Ustala je i otresla prašinu s bele suknje, iako prašine nije bilo. Kada je shvatila da je on posmatra, skrenula je pogled s razorenog trga i još se vedrije osmehnula. „Upotrebio si jedan od sa’angreala o kojima sam ti pričala. Jesi li osetio njegovu silinu? Pitala sam se kakav li je to osećaj kao da nije bila svesna koliko gladno zvuči. „Uz njih, možemo smeniti i samog Velikog gospodara Mraka. Možemo, Lijuse Terine! Zajedno.“

„Pomozi mi!“ Asmodean je bauljao prema njoj, užasnutog lica. „Ne znaš šta je učinio. Moraš mi pomoči. Ne bih bio ovde da nije tebe.“

„Šta je učinio?“, šmrknu ona. „Prebio te kao pseto, i to upola slabije nego što zaslužuješ. Nije ti suđena veličina, Asmodeane, več samo služba pod velikim ljudima.”

Rand je nekako uspeo da ustane, i dalje grleči kipić od kamena i kristala. Nije želeo da bude na kolenima pred njom. „Vi, Izabrani” – znao je da je opasno izazivati je, ali ne uspe da se suzdrži – „poklonili ste duše Mračnom. Pustili ste ga da se zakači za vas.” Koliko je već puta odigrao svoju bitku s Ba’alzamonom? Koliko, pre nego što je počeo da sumnja šta su one crne žice? „Odsekao sam ga od Mračnog, Lanfear. Odsekao sam ga!“

Izgubljena ga zapanjeno pogleda, pa skrenu pogled na Asmodeana. Čovek za jeca. „Nisam znala da je to moguće. Zašto? Zar nameravaš da ga vratiš u Svetlost? Nisi ga izmenio.”

„Još uvek je isti onaj čovek koji se podao Senci“, složio se Rand. „Govorila si mi kako se vi Izabrani

ne trpite. Koliko bi dugo on sačuvao svoju tajnu? Koliko bi vas verovalo da nije sam odgovoran za to? Drago mi je što si pomislila da je nemoguće; možda i ostali tako misle. Ti si mi dala tu ideju, Lanfear. Čovek koji može da me nauči da vladam Moći. Ali ne želim da me podučava neko povezan s Mračnim. Sada i neće. Možda je isti čovek, ali više nema mnogo izbora, zar ne? Može da bude uz mene i da me podučava, da se nada da ću pobediti i da mi pomogne da pobedim; ili može da se nada da ostali neće iskoristiti izgovor da se okrenu protiv njega. Šta misliš, šta će izabrati?“

Asmodean je izbezumljeno zurio u Randa, onako klečeći, pa isturi molećivu ruku prema Lanfear. „Tebi će verovati! Možeš da im objasniš! Ne bih bio ovde da nije tebe! Veran sam Velikom gospodaru Mraka!“

I Lanfear je piljila u Randa. Nikada ranije nije video nesigurnost na njenom licu. „Čega si se sve setio, Lijuse Terine? Gde prestaješ ti, a počinje čobanin? Ovakve si zamisli umeo da splićeš kada smo...“ Duboko je udahnula i okrenula se prema Asmodeanu. „Da, poverovaće mi. Kada im kažem da si stupio na stranu Lijusa Terina. Svi znaju da prelaziš tamo gde ti se čini da ćeš najbolje proći. Eto.“ Samozadovoljno je klimnula glavom. „Još jedan mali poklon za tebe, Lijuse Terine. Taj štit će propuštati tračak Moći, tek dovoljno da te podučava. Vremenom će bledeti, ali mesecima neće modi da ti se odupre, a posle toga više neće ni imati izbora do da ostane s tobom. Nikada nije umeo da se probija kroz štit; ti si sigurno spreman i da trpiš bol, ali on nikad nije bio.“

„NEEEEEE!“ Asmodean je puzio prema njoj. „Ne smeš mi to učiniti! Molim te, Mijerin! Molim te!“