Dolazak Senke

„Moje ime je Lanfear.“ Od gneva joj lice poružne; čovek uzlete u vazduh, raskrečen. Odeća se pripi uz njega, a lice mu se iskrivi, kao da ga je stena prignječila.

Rand nije mogao da joj dozvoli da ubije čoveka, ali bio je toliko umoran da nije mogao dosegnuti Istinski izvor bez pomoći. Jedva ga je i naslućivao, kao zamagljen sjaj u uglovima očiju. Ruke mu se na tren stegoše oko kamenog čoveka s kristalnom kuglom. Kada bi posegao za ogromnim kairhijenskim sa’angrealom, toliko Moći bi moglo da ga uništi. Umesto toga, poslužio se figuricom koju je nosio za pojasom. Angreal je pružao slabašan dotok, poput dlake tanku nit u odnosu na drugi predmet, ali nije imao snage da usmeri više. Zakovitlao je svu Moć između dvoje Izgubljenih, u nadi da će joj makar odvući pažnju.

Usijani beli talas visok deset stopa prolete između njih, okružen treperavim plavim munjama; načinio je gladak urez od rastopljene zemlje i kamena dubok čitav jedan korak u tlu trga, zario se u zelenkasti zid jedne palate i zagrmeo. Prasak po tonu u tutnjavu mermera što se obrušava. Na jednoj strani rastopljenog useka, Asmodean pade na zemlju, sav potresen, krvavog nosa i ušiju; na drugoj strani, Lanfear se zatetura kao pogođena, pa se ustremi na Randa. Od napora mu se zavrte u glavi i on ponovo izgubi saidin.

Lice joj u jednom času beše podjednako zgrčeno kao pred Asmodeanom. Rand je u tom času bio na ivici smrti. Međutim, gnev naprasno nestade, smenjen zavodničkim osmehom. „Ne, ne smem da ga ubijem. Ne posle tolikog našeg truda.“ Prišla mu je i pogladila mu vrat, na mestu gde je njen ugriz iz sna počinjao da zaceljuje; nije to pominjao Moiraini. „Još nosiš moj beleg. Hoćeš li da postane večan?“

„Jesi li povredila nekoga u Alkair Dalu, ili u logorima?“

Njen smeh nije nestajao, ali milovanje zastade, a prsti mu ščepaše vrat kao da će mu iščupati grkljan. „Koga bih uopšte mogla? Zar nisi do sada shvatio da ne voliš onu seljančicu? Da nije u pitanju ona aijelska kobila?“ Guja. Smrtonosna guja koja ga voli – Svetlosti, pomozi mi! – i nije znao kako da spreči njen ugriz, bilo da je usmeren na njega ili na nekoga drugog.

„Ne želim da bilo ko bude povređen. Još uvek su mi potrebni. Mogu da ih iskoristim.“ Bolele su ga ove reči, bolelo ga je toliko istine u njima.

Ali vredelo je malo bola ako će spasti Egvenu, Moirainu, Avijendu i sve svoje saputnike od Lanfearinih očnjaka.

Zabacila je prelepu glavu i nasmejala se poput raspevanih praporaca. „Sećam se vremena kada si bio toliko mekan da nikoga nisi mogao da iskoristiš. Dovitljiv u bici, tvrd kao kamen i nadmen kao planine, ali iskren i nežan kao devojčica! Ne, nisam povredila tvoje dragocene Aes Sedai i Aijele. Ne ubijam ja bez povoda, Lijuse Terine. Čak i ne povređujem bez povoda.“ Trudio se da se ne osvrne ka Asmodeanu; čovek beše prebledeo, krzavo je disao, oslonjen na jednu ruku, dok je drugom brisao usta i bradu.

Lanfear se polako okrenu i osmotri ogromni trg. „Uništili ste ovaj grad temeljitije nego ijedna vojska.“ Ali nije zurila u srušene palate, koliko god se pretvarala. Zanimao ju je uništeni trg i razbacana gomila ter’angreala i ko zna čega još. Stegla je usne i ponovo pogledala Randa; tamne joj oči pokazaše suzbijen bes. „Dobro slušaj njegove pouke, Lijuse Terine. Ostali su još napolju: Samael, koji ti zavidi, Demandred, koji te mrzi, Rafhin, željan moći. Još će više žudeti da te unište ako – kada – otkriju da imaš to u svom posedu.“

Pogled joj je zatreperio prema kipiću u njegovim rukama, i za tren mu se učinilo da je neodlučna da li da mu ga oduzme. Ne zato što bi mu time sklonila ostale s vrata, već što bi s njim možda bio previše moćan za Lanfear. Trenutno nije bio siguran da bi mogao da je spreči, pa makar koristila samo svoje ruke. U jednom trenu vagala je mogućnost da ter’angreal ostane kod njega, u drugom je vagala njegovu iscrpljenost. Uz svu priču o ljubavi, nije želela da bude blizu kada Rand povrati dovoljno snage da koristi taj predmet. Ponovo je ovlaš pogledala trg, napućenih usana; najednom, kraj nje se otvori prolaz, ne u tminu, već u nešto nalik odajama palate, prepunim belog mermera i belih svilenih tapiserija.

„Koja si bila?“, upita je on dok je koračala prema prolazu. Zastala je i osvrnula se, sa skoro ljupkim osmehom.

„Zar misliš da bih izdržala da budem debela, ružna Keila?“ Pogladila je svoje tanano telo radi dodatnog naglaska. „A Isendra, vitka, predivna Isendra. Mislila sam, ako sumnjaš, sumnjaćeš na nju. Ponos mi nije toliko krhak da ne može izdržati malo debljine, samo ako mora.“ Osmeh preraste u prezriv kez. „Isendra je mislila da se uvukla među obične Prijatelje Mraka. Ne bi me čudilo da sad panično objašnjava ljutim Aijelkama otkud toliko njihovog zlatnog nakita na dnu njenog kovčega. Nešto od svega toga je zaista sama ukrala.“

„Zar nisi rekla da nikog nisi povredila?“