Dolazak Senke

Boreći se da napuni pluća, on ustade – nije smeo da bude ranjiv, ni za tren. Jedna Moć ga je još uvek punila životom i opačinom; modrice je osećao u daljini, kao i borbu za dah, i žutu prašinu na vlažnoj odeći, svuda po sebi. Pa ipak, istovremeno je bio svestan i svakog daha vrelog vazduha, svakog zrna peska, svake malene pukotine u tvrdoj, spečenoj ilovači. Sunce je već počelo da ga suši, počevši od košulje i pan talona. Bio je u Pustari, u dolini podno Čendara, ni pedeset koraka od maglom obavijenog Ruideana. Vrata su iščezla.

Koraknuo je prema zidu magle i zastao, pa podiže levu nogu. Peta njegove čizme beše glatko odsečena. Onaj trzaj koji je osetio prolećući kroz vrata. Zadrhtao je uprkos vrelini. Nije znao da je to toliko opasno. Izgubljeni su imali sve moguće znanje. Asmodean mu neće pobeći.

Namrgođeno ispravi odeću i vrati izrezbarenog čovečuljka s mačem na mesto, pa utrča u maglu. Obavilo ga je sivo slepilo. Moć mu nije dozvoljavala da vidi. Trčao je naslepo.

Najednom se bacio na zemlju i napravio kolut umesto poslednjeg koraka. Magla ga je izbacila na hrapavi pločnik. Pogledao je nagore i opazio tri blistave trake, srebrnoplave pod čudnom svetlošću Ruideana. Protezale su se kroz vazduh, i levo i desno. Ustao je i otkrio da su u visini njegovog struka, grudi i vrata, tako tanke da se spreda i ne vide. Sada je video kako su satkane i ostavljene, iako nije razumeo. Čvrste poput čelika, dovoljno oštre da se žilet čini mekim kao pero. Da je natrčao na njih, presekle bi ga. Malena iskra Moći pretvorila je trake u prah. Izvan Praznine, hladan bes; unutar Praznine, hladna odlučnost i Moć.

Plavičasti sjaj maglene kupole bacao je zamućenu svetlost na poludovršene palate od mermera, kristala i rezanog stakla, na kule u nebesima, spiralne, nalik frulama. A niz široku ulicu ispred njega bežao je Asmodean, pored presahlih vodoskoka, prema velikom trgu u srcu grada.

Rand usmeri – činilo se neobično teško; povukao je saidin, rvao se s njegovim besom u sebi – usmeri, a ogromni snopovi zubatih munja sručiše se iz oblaka pod kupolom. Ne na Asmodeana, već ispred Izgubljenog; blistavi crveni i beli stubovi, debeli po pedeset stopa a visoki stotinu, vekovima stari, raspukoše se i padoše na ulicu u komadima, dižući oblak prašine.

S divovskih prozora od šarenog stakla slike uzvišenih muškaraca i žena kao da su korile Randa. „Moram da ga zaustavim“, reče im on; glas kao da mu je odjekivao u sopstvenim ušima.

Asmodean zastade, pa se dade u beg pred obrušavanjem mermera. Prašina mu nije ni dotakla sjajni crveni kaput – zaobišla ga je, a oko njega je ostajao čist vazduh.

Vatra je cvetala oko Randa, grlila ga dok je vazduh postajao plamen – i nestala pre nego što je shvatio kako ju je stvorio. Odeća mu beše suva i vrela, kosa osmuđena, u trku je obasipao okolinu sagorelom prašinom. Asmodean se pentrao preko izlomljenog kamena koji je zaprečio ulicu; nove munje sevnuše i zasuše ga kišom raskomadanog pločnika, rasporiše kristalne zidove palate da obruše propast na njega.

Izgubljeni nije zastao, a dok se gubio iz vida, blistavi oblaci hitnuše munje ka Randu, naslepo, ali ubilački. Ne zastajući, Rand izatka ispred sebe štit. Kamenčići zaprštaše po štitu dok je skakao da izbegne pucketave plave snopove, i preskakao rupčage koje su munje otvarale u zemlji. Sam vazduh je titrao; svaka dlačica na glavi i rukama mu se podigla.

Nešto je bilo upleteno u pregradu od srušenih stubova. Osnažio je štit oko sebe. Čim je prišao, prasak zaslepljujuče svetlosti zakovitla ogromne ulomke crveno- belog mermera ka njemu. Bezbedan unutar svog mehura, protrčao je, jedva svestan tutnjave zdanja koja se ruše. Morao je da zaustavi Asmodeana. Napregao se – napor je bio ogroman – i hitnuo munju, za njom i plamene kugle da razriju zemlju, samo da uspori čoveka u crvenom kaputu. Pristizao ga je. Stupio je na trg samo deset koraka za njim, istovremeno nastojeći da udvostruči svoju brzinu i da uspori Asmodeana. Izgubljeni, u svom begu, dade sve od sebe da ga usmrti.

Ter’angreali i ostale dragocenosti koje su Aijeli po cenu svojih života donosili ovamo poleteše u zrak nošeni munjama, razbacani u divljem kovitlacu vatre; građevine od srebra i kristala se obrušiše, neobični gvozdeni oblici stadoše da padaju posvuda. Zemlja je drhtala i cepala se.

Asmodean je jurio, bezglavo tražeći nešto. Bacio se na, činilo se, najbezvredniji predmet u čitavoj hrpi, stopu dugačku statuu muškarca koji diže kristalnu kuglu jednom rukom. Asmodean je ščepa uz krik oduševljenja.

Samo otkucaj srca kasnije, i Ran dove ruke je zgrabiše. U deliću trena, pogledao je Izgubljenog u lice; nije izgledao mnogo drugačije od zabavljača – osim što mu oči behu divlje, očajničke – umereno zgodan sredovečni čovek koji ničim ne odaje da je jedan od Izgubljenih. U deliću trenutka, obojica su posegla kroz ter’angreal, za jednim od dva najmoćnija sa’angreala ikad stvorena.