Kruna mačeva

„Moj gospodaru Zmaju, Kolaver je nameravala da prekrši svoju zakletvu vernosti.“ Perin je toliko želeo da Faila progovori da je poskočio kada se konačno oglasila, istupivši iz reda pratilja. Pažljivo birajući reči, ustremila se na tobožnju kraljicu poput orla koji se obrušava. Svetlosti mu, bila je prelepa! „Kolaver se zaklela da će te u svemu slušati i poštovati tvoje zakone, ali nameravala je da se otarasi Aijela u Kairhijenu, da ih pošalje na jug i da sve vrati kako je bilo pre tvog dolaska. Takođe je rekla, ako se ikada i vratiš, da se nećeš usuditi da promeniš išta od onoga što ona uradi. Žena koja mi je ovo rekla, Meira, bila je jedna od njenih pratilja. Meira je nestala ubrzo pošto mi je ovo rekla. Nemam dokaza, ali verujem da je mrtva. Verujem da se Kolaver pokajala što je prebrzo otkrila šta smera.“

Dobrejn se pope uz stepenice podijuma, sa kalpakom pod rukom. Lice mu je izgledalo izliveno od gvožđa. „Kolaver Saigan“, objavi on zvaničnim glasom koji se čuo u svakom uglu dvorane, „Tako mi moje besmrtne duše pod Svetlošću, ja, Dobrejn, Visoko sedište kuće Taborvin, optužujem te i osuđujem te za izdaju, za koju je kazna smrt.“

Rand zabaci glavu, zatvorenih očiju. Usne mu se neznatno pomeriše, ali Perin je znao da je samo on čuo Randa kad je rekao: „Ne. Ne mogu. Neću.“ Perin je konačno shvatio odugovlačenje. Rand je tražio izlaz. Perin je želeo đa može da ga vidi.

Kolaver ga sigurno nije čula, ali i ona je tražila izlaz. Divljački je gledala uokolo, ka Sunčevom prestolu, ka ostalim pratiljama, ka okupljenom plemstvu, kao da će neko od njih istupiti da je odbrani. Njihov strah je bio kao izliven od jednog kamena; more pažljivo bezizražajnih, oznojenih lica suočilo se s njom, a svi su izbegavali njen pogled. Neki su gledali prema Aša’manima, ali niko otvoreno. Već širok prazan prostor između plemića i Aša’mana primetno se proširivao.

„Laži!“, prosiktala je, ruku upetljanih u suknje. „Same laži! Ti podla inala...!“ Zakoračila je ka Faili. Rand postavi ruke između njih, iako je Kolaver izgledala kao da ih ne vidi, a Faila kao da bi više volela da to nije uradio. Svako ko bi napao Failu silno bi se iznenadio.

„Faila ne laže!“, zareža Perin. Pa, barem ne o nečem ovakvom.

Kolaver se ponovo pribrala. Iako je bila niska, ispravila se sa svakim palcem svoje visine. Perin bi skoro mogao da joj se divi. Da nije bilo Mejlana i Maringila i ove Meire i samo Svetlost zna koliko drugih. „Tražim pravdu, moj gospodaru Zmaju.“ Glas joj je bio miran, državnički. Kraljevski. „Nema dokaza ni za šta od ove... ove prljavštine. Tvrdnja da je neko ko više nije u Kairhijenu rekao da sam izrekla reči koje nisam? Nikada! Zahtevam pravdu gospodara Zmaja! Po tvojim sopstvenim zakonima, mora postojati dokaz.“

„Otkud znaš da više nije u Kairhijenu?“, zahtevao je Dobrejn. „Gde je ona?“

„Pretpostavljam da je otišla.“ Odgovor je bio upućen Randu. „Meira je napustila moju službu i zamenila sam je Rilom, onom tamo“, pokazivala je na treću pratilju s leva. „Pojma nemam gde se nalazi. Dovedite je, ako je u gradu, pa neka ponovi te šašave optužbe preda mnom. Baciću joj njene prljave laži pravo u lice.“ Faila joj dobaci ubitačan pogled. Perin se samo nadao da neće izvući jedan od noževa sakrivenih u odeći; imala je lošu naviku da ih poteže kad god se suviše naljuti.

Anura pročisti grlo. Proučavala je Randa suviše pomno da bi se Perin mogao osećati opušteno. Tim pogledom ptice koja proučava crva iznenada ga je podsetila na Verin. „Mogu li ja da govorim, gosparu... ovaj... moj gospodaru Zmaju?“ Kad on ukočeno potvrdi, ona nastavi, nameštajući šal. „O mladoj Meiri ja ne znam ništa osim da je jednog jutra ona bila ovde, a pre nego što je noć pala, nije mogla nigde da se nađe i niko ne zna kuda je otišla. Ali lord Maringil i visoki lord Mejlan, oni su drugo. Prva od Majena, ona je dovela sa sobom dva odlična hvatača lopova, ljude iskusne u pronalaženju zločinaca. Oni su doveli pred mene dvojicu od onih što su na ulici napali iz zasede lorda Mejlana, iako su obojica tvrdili da su oni samo držali ruke dok su ga ostali probadali. Isto tako su mi doveli sluškinju; ona je stavila otrov u začinjeno vino koje je lord Maringil voleo da pije pred spavanje. I ona je tvrdila da je nevina; njena obogaljena majka bi umrla, a i ona sama, da nije umro lord Maringil. Tako kaže ona, i u njenom slučaju, ja verujem da govori istinu. Njeno olakšanje od priznanja nije bilo lažno, ja mislim. I ljudi i žena se slažu u ovome: naređenja za njihovo delanje došla su iz usta lično gospe Kolaver.“

Sa svakom reči Kolaverin prkos je splašnjavao. I dalje je stajala, iako je to bilo čudo; izgledala je mlohavo kao mokra krpa. „Obećale su“, promrmljala je Randu, „obećale su da se nikada nećeš vratiti.“ Prekasno je rukama prekrila usta. Oči joj se iskolačiše. Perin požele da ne može da čuje zvuke koji su joj dopirali iz grla. Niko ne treba da pravi takve zvuke.