Kruna mačeva

Koraci su im jasno odjekivali u tišini dok su prelazili preko plavih pločica sa ogromnim zlatnim mozaikom izlazećeg sunca i prilazili prestolu. Držeći suknje rukama, Kolaver se obliznu dok su joj oči šetale od Randa do vrata iza njih.

„Tražiš Aes Sedai?“, odjeknu Randov glas. Neprijatno se osmehivao. „Poslao sam ih u logor Aijela. Ako Aijeli ne mogu da ih nauče ponašanju, niko ne može.“ Zaprepašćeno mrmljanje podiže se i utihnu. Strah nadjača veštačke mirise u Perinovom nosu.

Kolaver se trže. „Zašto bih...?“ Duboko udahnuvši, ona povrati dostojanstvo. Vrlo privlačna žena srednjih godina, bez ijedne sede u tamnoj kosi, ona je imala kraljevsko držanje koje nije imalo nikakve veze s krunom. Rođena je da naređuje; da vlada, po njenom mišljenju. A njene oči, koje su odmeravale i proučavale, pokazivale su čvrstu inteligenciju. „Moj gospodaru Zmaju“, reče načinivši tako dubok kniks da je to skoro ličilo na ismevanje, „želim ti dobrodošlicu. Kairhijen ti želi dobrodošlicu.“ Ponavljala se.

Rand se lagano uspinjao uz stepenice na podijum. Min napola krenu da ga prati, a onda prekrsti ruke. Perin ga jeste pratio, da bi se približio Faili, ali samo donekle. Zaustavio ga je njen pogled, ispitivački koliko i Kolaverin, na njega i na Randa. Perin požele da može da je omiriše. Ne da bi pokušao da otkrije zašto ili šta, samo da oseti njen miris. Oblak parfema i straha bio je prejak. Zašto ne progovara? Zašto mu ne priđe? Ili se ne osmehne? Samo da se osmehne.

Kolaver se ukrutila za tren, ali samo toliko. Glava joj je bila u visini Randovih grudi, iako je kula kose na njenoj glavi dosezala njegovu visinu. Oči mu se pomeriše s njenoga lica ka ženama postrojenim sa obe strane prestola. Možda se zadržao na Faili. Perin nije bio siguran.

Rand se nalakti na masivni rukonaslon Sunčevog prestola. „Znala si da sam ovo namenio Elejni Trakand.“ Glas mu je bio bezličan.

„Moj gospodaru Zmaju“, glatko odvrati Kolaver, „Kairhijen je predugo bio bez vladara. Vladara Kairhijenjanina. Sam si rekao da nisi zainteresovan da preuzmeš Sunčev presto. Elejna Trakand imala bi prava da ga traži“, brz, majušni pokret rukom ukazivao je da joj to ne bi uspelo, „da je živa. Šire se glasine da je mrtva, kao i njena majka.“ To je bilo opasno reći. Uokolo je bilo mnogo glasina da je Rand ubio i majku i kćerku. Ova žena nije bila kukavica.

„Elejna je živa.“ Randov glas je i dalje bio ravan, ali oči su mu gorele. Perin nije mogao da mu oseti miris, kao ni Failin, ali nije mu trebao nos da prepozna bes koji je ključao pred njim. „Ona će nositi krune Andora i Kairhijena.“

„Moj gospodaru Zmaju, ono što je urađeno ne može se opozvati. Ako te je išta uvredilo...“

I pored sveg svog dostojanstva i hrabrosti, Kolaver se vidno napregla da se ne trgne kada je Rand posegnuo za Sunčanom krunom. Začu se glasno krckanje polomljenog metala i kruna se rastvori, lagano se ispravljajući i jedva poremetivši kulu kovrdža na njenoj glavi dok ju je skidao. Nekoliko žutih brilijanata izlete iz ležišta i pade. Rand je držao raspukli metalni luk, kad ovaj poče lagano da se savija nazad dok mu se krajevi ne sretoše i... Možda su Aša’mani i mogli da vide šta se dogodilo, ili da razumeju, ali za Perina, kruna je jednog trenutka bila polomljena, a već sledećeg ponovo cela. Niko od plemića ne ispusti ni zvuk, niti se pomeri; Perin pomisli da se možda plaše. U njegovom nosu, potpuni užas nadjačao je sve ostale mirise. Više nije treperio, sad se divlje grčio.

„Šta god da je urađeno“, meko progovori Rand, „može se opozvati.“

Kolaver poblede. Zbog nekoliko pramenova kose koji su joj se raskuštralij izgledala je divlje, spremna za napad. Gutajući knedle, dva puta je zevnula pre nego što joj se povratio glas. „Moj gospodaru Zmaju...“ Bio je to zadihan šapat, ali dok je nastavljala, glas joj se pojačavao odzvanjajući očajem. Izgledalo je da je zaboravila na prisustvo drugih. „Zadržala sam zakone koje si postavio, održala tvoj poredak. Čak i ono što je bilo protiv prastarih kairhijenskih zakona, protiv svih običaja.“ Verovatno je govorila o zakonima koji su dozvoljavali plemiču da ubije seljaka ili zanatliju i slobodno odšeta. „Moj gospodaru Zmaju, Sunčev presto je tvoj da ga dodeliš. Ja... to znam. Ja... ja sam pogrešila što sam ga preuzela bez tvoje dozvole. Ali ja imam prava na njega, po rođenju i po krvi. Ako moram da ga dobijem iz tvoje ruke, onda mi ga daj, svojom rukom. Ja imam prava!“ Rand ju je samo posmatrao; nije progovarao. Izgledao je kao da sluša, ali ne nju.

Perin se nakašlja. Zašto Rand ovo oteže? Bilo je završeno, skoro. Šta god još treba da se uradi, nek se uradi. Onda će odvesti Failu negde gde će moći da razgovaraju. „A jesi li imala prava da ubiješ lorda Maringila i visokog lorda Mejlana?“, jarosno upita Perin. Nije sumnjao da je to uradila; oni su joj bili najjači suparnici u borbi za presto. Ili su bar ona i oni tako mislili. Zašto Rand samo stoji tamo? Znao je sve ovo. „Gde je Berelajn?“