Kruna mačeva

„Petinu“, upade Bael, „daćeš nam petinu u Ilijanu kada oborimo Samaela?“ Aijelski običaji određivali su pravo na petinu od onoga što osvoje oružjem. Rand je to u Kaemlinu zabranio. Nije želeo da Elejni vrati iole oštećen grad.

„Imaće petinu.“ Rand je govorio ne misleći na Samaela ni na Ilijan. Mete, brzo dovedi Elejnu. Misao mu je divljala u umu zaglušujući cerekanje Lijusa Terina.

Brzo je dovedi, pre nego što mi Kairhijen i Andor eksplodiraju u lice.

8

Lutka na koncu

„Sutra ćemo morati da ostanemo ovde.“ Egvena se pažljivo pomeri u stolici na sklapanje; ponekad se sklapala sama od sebe. „Lord Brin kaže da vojsci ponestaje hrane. Našem logoru zasigurno svega ponestaje.“ Dve zdepaste lojanice gorele su pred njom na drvenom stolu. I on se sklapao, radi lakšeg pakovanja, ali bio je postojaniji od stolice. Sa središnjeg stuba, blizu vrha, fenjer je dopunjavao svetlost sveća u šatoru koji je predstavljao njenu radnu sobu. Prigušeno žućkasto svetlo treperilo je praveći blede senke koje su plesale po zakrpljenom šatorskom platnu, u raskoši nemerljivom s Amirlininom radnom sobom u Beloj kuli, ali to je nije uznemiravalo. Ni najmanje. U stvari, ni ona sama nije bila ni blizu veličanstvenosti kakva se obično povezivala s Amirlin Tron. Vrlo dobro je znala da je ešarpa sa sedam pruga na njenim ramenima jedino što bi uverilo stranca da je Amirlin. Ako ne bi pomislio da je u pitanju užasno glupa šala. Čudne stvari su se dešavale u povesti Bele kule – Sijuan joj je ispričala tajne pojedinosti o nekima – ali ništa nije bilo čudno kao ona.

„Bilo bi bolje četiri do pet dana“, zamišljeno reče Šerijam, proučavajući papire na krilu. Pomalo punačka, visokih jagodica i malo iskošenih zelenih očiju, u tamnozelenoj haljini za jahanje, uspevala je da izgleda prefinjeno i zapovednički iako se skutrila na jednoj od dve dragocene stoličice pred stolom. Ako bi se njena uska plava ešarpa Čuvarke hronika zamenila ešarpom koju nosi Amirlin, svako bi pomislio da je to s pravom. Ponekad je zasigurno izgledala kao da veruje da je na njenim ramenima prugasta ešarpa. „Ili možda i duže. Ne bi smetalo da ponovo napunimo zalihe.“

Sijuan, posađena na drugu klimavu stoličicu, neznatno odmahnu glavom, ali Egveni nije trebao nagoveštaj. „Jedan dan.“ Možda joj je bilo samo osamnaest i nije imala pravu veličanstvenost Amirlin, ali nije bila budala. Previše sestara tražilo je bilo kakav razlog za zastajanje – a isto je bilo i s velikim brojem Predstavnica u Dvorani – ako bi se zadržali predugo, može postati nemoguće da se ponovo pokrenu. Šerijam zausti...

„Jedan, kćeri.“ Egvena je govorila odlučno. Mogla je Šerijam da misli šta lioće, ali činjenica je da je Šerijam Bajanar Čuvarka, a Egvena al’Ver Amirlin. Kad bi samo Šerijam to shvatala. A tek Dvorana Kule; one su bile još gore. Zelela je da može da reži, ili grize, ili baci nešto, ali posle mesec i po već je za ceo život izvežbala kako da ni licem ni glasom ne reaguje na mnogo jače izazove od ovoga. „Ako duže ostanemo, potpuno ćemo ogoliti okolinu. Neću da ostavljam ljude da gladuju. Osim toga, ako im sada uzmemo previše, pa čak i ako im platimo, zauzvrat će nam praviti gomilu teškoća.“

„Napadi na krda i stada; krađe iz kola sa zalihama“, mrmljala je Sijuan proučavajući svoje rastavljene sive suknje i ne gledajući ni u koga. Izgledalo )e da glasno razmišlja. „Noću gađaju naše stražare, možda pale šta god stignu. To je loše. Gladni ljudi brzo postaju očajnici.“ To su bili potpuno isti razlozi koje je lord Brin naveo Egveni, gotovo istim rečima.

Crvenokosa žena oštro pogleda. Mnoge sestre imale su muke sa Sijuan. Njeno lice bilo je verovatno najpoznatije u logoru, dovoljno mlado da bi joj pristajale haljine Prihvaćene, ili čak polaznice. To je bila uzgredna posledica umirenja, iako to nije bilo šire poznato. Sijuan nije mogla korak da napravi a da neka sestra ne bulji u nju, nekadašnju Amirlin Tron, zbačenu i odsečenu od saidara, potom Izlečenu, s povraćenim delom sposobnosti, mada su svi znali da je to nemoguće. Mnoge su je toplo dočekale kao ponovo vraćenu sestru, zbog nje same i zbog čuda koje je nosilo nadu u povratak iz stanja koga se svaka sestra plašila više od smrti, ali bio je i jednak broj onih koje su je dočekale s mlakim podnošenjem ili saučešćem ili s oboje, kriveći je za sadašnju situaciju.