Kruna mačeva

„Ne čini li vam se da imam dovoljno toga na tanjiru i bez rata s Belom kulom? Elaida je pokušala da me uhvati za vrat i dobila je po prstima.“ Zemlja provaljena vatrom i iskidano meso. Vrane i lešinari žderu. Koliko ih je umrlo? „Bude li dovoljno razumna da se zaustavi na tome, i ja ću stati.“ Dok god ne traže od njega da im veruje. Kovčeg. Odmahivao je glavom iznenada svestan Lijusa Terina koji je kukao o tami i žeđi. Mogao je da ne mari, morao je da ne mari, ali ne i da zaboravi ili da veruje.

Ostavivši Beala i Bašera da se raspravljaju ima li Elaida dovoljno razuma da stane sa onim što je započela, priđe stolu pored prozora, prekrivenom kartama, koji je stajao ispod tapiserije s motivom neke bitke u kojoj se isticao Beli lav Andora. Činilo se da su Bael i Bašer koristili ovu sobu za dogovore. Posle malo pretraživanja nađe mapu koja mu je trebala, veliki svitak koji je pokazivao ceo Andor, od Maglenih planina do reke Erinin, kao i delove zemalja na jugu, Geland, Altaru i Murandiju.

„Ženama zarobljenim u zemljama drvoubica nije dozvoljeno da izazivaju nevolje, pa zašto bi onda pustili ostale?“ Melaina je očito odgovarala na nešto što nije čuo. Zvučala je ljutito.

„Uradićemo ono što moramo, Deira t’Bašer“, mirno je govorila Dorinda; ona je uvek tako zvučala. „Samo se hrabro drži i stići ćemo tamo kuda moramo.“

„Kad skočiš s litice“, odvrati joj Deira, „još samo za hrabrost i možeš da se držiš. I za nadu da te na dnu čekaju kola puna sena na koja ćeš pasti.“ Muž joj se nasmeja kao da je čuo dobru šalu. Nije zvučala kao da se šali.

Raširivši kartu i pričvrstivši joj uglove bočicama mastila i posudicama s peskom, Rand poče prstima da premerava razdaljine. Met nije napredovao suviše brzo ako su ga govorkanja smeštala u Altaru ili Murandiju. A on se ponosio brzinom kojom je družina mogla da maršira. Možda su ga Aes Sedai, sa svojim slugama i kolima, usporavale. Možda je bilo više sestara nego što je procenio. Rand opusti ruke; onda stisnu pesnice, pa ih ponovo otpusti. Trebala mu je Elejna. Da preuzme prestole ovde i u Kairhijenu; za to mu je trebala. Samo za to. Avijenda... Ona mu nije trebala, nimalo, a i jasno je pokazala da ni on njoj ne treba. Bila je na sigurnom, daleko od njega. Mogao je obe da sačuva na sigurnom ako ih drži što dalje od sebe. Svetlosti, kad bi samo mogao da ih vidi. Ali Met mu je zbilja bio potreban, kad je Perin bio tako tvrdoglav. Nije bio siguran kako je Met iznenada postao takav stručnjak za vođenje bitaka, ali čak je i Bašer cenio Metovo mišljenje. Barem o ratovanju.

„Ponašale su se kao da je on da’tsang“, Sulin je zvučala kao da reži, a neke od Devica bez reči zarežaše za njom.

„Znamo“, natmureno joj odgovori Melaina. „One nemaju časti.“

„Hoće li se on stvarno držati po strani posle svega ovog što si opisala?“. Deira je zahtevala odgovor glasom punim neverice.

Karta se nije prostirala dovoljno na jug da bi uključila i Ilijan – nijedna mapa na stolu nije pokazivala ni delić te zemlje – ali Randova ruka krenu nadole preko Murandije, i mogao je da zamisli Doirlonska brda Ilijana, nedaleko od granice, lance brdskih utvrda koje nijedna vojska nije smela da zanemari u napadu. A odatle, otprilike dve stotine i pedeset milja ka istoku, na ravnicama Mareda, vojska kakva nije viđena otkad su se narodi skupili pod Tar Valonom, u Aijelskom ratu, možda od dana Artura Hokvinga. Tairenci, Kairhijenjani, Aijeli, svi postrojeni da se sjure u Ilijan. Ako Perin neće da vodi, onda će Met morati. Samo što nije bilo dovoljno vremena. Nikada nije bilo dovoljno vremena.

„Nek su mi oči spaljene, Melaina“, gunđao je Davram, „nisi mi to ranije pomenula. Gospa Karalin i gospodar Toram logoruju ispred grada, a s njima je i visoki lord Darlin? Oni se nisu slučajno okupili, ne baš sada, nikako nisu. To je pravo klupko otrovnica na kućnom pragu, ko god da si.“

„Pusti da algai’d’sisvai zaplešu“, odvrati mu Bael. „Mrtve guje nikoga ne grizu.“

Samael je uvek bio najjači u odbrani. To je bilo sećanje Lijusa Terina, iz Rata Senke. Kada dva čoveka dele istu lobanju, možda je trebalo očekivati da im sećanja lelujaju od jednog do drugog. Je li se Lijus Terin iznenada prisećao kako skuplja ovce, ili cepka drva za potpalu, ili hrani piliće? Rand je mogao slabašno da ga čuje kako urla o ubijanju i razaranju; misli o Izgubljenima skoro uvek su Lijusa Terina terale preko ivice.

„Deira t’Bašer istinito govori“, oglasi se Beal. „Moramo ostati na putu kojim smo krenuli dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“

„Pa, nisam baš tako mislila“, suvo odgovori Deira, „ali si u pravu. Sada više nemamo izbora. Dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“