Nebeski oganj

Zlato koje su joj Aes Sedai uzele zaista će biti upotrebljeno kako su rekle, ali nije mogla a da se ne zgrči kad je pomislila na onih nekoliko srebrnjaka koji su joj ostali u torbici. Ti ljudi su je pratili – a i Elejnu, naravno – iz potpuno pogrešnih poriva, ali to ne umanjuje odgovornost koju ona ima prema njima. Oni su odani Randu i nema ama baš nikakvog razloga da se uključuju u rat protiv Bele kule. Pogledala je pozlaćeni kovčežić i s oklevanjem dodala: „Ali zato imam neke sitnice koje ćete moći usput da unovčite.“

„I ti moraš da ideš, Tome“, reče Elejna. „I ti, Džuiline. Nema svrhe da ostanete ovde. Nama sada nije potrebna pomoć, ali Randu sigurno jeste.“ Pokušala je da tutne svoj kovčežić s nakitom Tomu u ruke, ali on odbi da ga uzme.

Njih trojica razmeniše poglede, bezobrazno kako to samo muškarci umeju, a Uno zakoluta onim zdravim okom. Ninaevi se učinilo da je Džuilin promrmljao nešto o tome kako im je lepo rekao da će se one joguniti.

„Možda za nekoliko dana“, reče Tom.

„Za nekoliko dana“, složi se Džuilin.

Uno klimnu. „Neće mi škoditi malo odmora ako će me već Zaštitnici juriti sve do Kairhijena.“

Ninaeva ih samo oštro pogleda i uhvati se za kiku. Elejna kao i obično podiže bradu i toliko ih oholo pogleda da je izgledalo kao da bi očima mogla da kleše led. Tom i ova dvojica dotle su već naučili da prepoznaju nemušte znake koji znače da njihove gluposti niko neće da trpi. „Ako mislite da još uvek treba da nas pratite zato što vam je Rand al’Tor tako naredio...“, započe Elejna ledenim glasom, u isto vreme kad i Ninaeva besno oplete: „Obećali ste da ćete da me slušate i uopšte nemam nameru da...“

„Ništa slično“, prekide ih Tom i čvornovatim prstom skloni Eleni uvojak kose s ramena. „Zar bangavi starac ne može čak ni da se malo odmori?“

„Da budem iskren“, na to će Džuilin, „ostajem samo zato što mi Tom duguje pare. Kockarski dug.“

„Zar zaista očekujete da tek tako Zaštitnicima ukrademo dvadeset konja?“, dodade Uno. Izgleda da je zaboravio da je upravo on to predložio.

Ostavši bez reči, Elejna ih je samo gledala, a ni Ninaeva se nije mnogo bolje snalazila. Eto na šta su spale. Čak ih ni ova trojica više ne slušaju. Doduše, nije joj bilo svejedno. Čvrsto je rešila da ih otera odatle, i to ne samo zato što nije htela da je vide kako se klanja i igra kako joj drugi sviraju. Ma kakvi. A opet, gotovo ništa u Salidaru nije ispalo kako je očekivala i morala je da prizna, mada veoma nevoljno, da bi joj bilo mnogo... lakše... kad bi Elejna mogla da računa na još nekog osim Birgite. Nije bila voljna da ni pod kakvim okolnostima prihvati ponudu za bekstvo, ako se to tako može nazvati, ali bilo bi joj mnogo... lakše... ako su i oni tu. Naravno, oni to ne treba da znaju. A i neće, pošto će ionako uskoro otići, ma šta sad govorili. Randu bi verovatno bili od koristi, a ovde bi samo smetali. Osim ako...

Vrata one sobe se otvoriše i Sijuan izađe žurnim korakom, a za njom i Leana. Samo su se mrko pogledale, a onda Leana šmrknu, pa se provuče između Kroja i Avara i nestade u hodniku koji je vodio u kuhinju. Ninaeva se namršti. Usred te netrpeljivosti, bio je jedan trenutak koji joj je gotovo promakao, jedan treptaj...

Sijuan žustro krenu ka njoj, pa zbunjeno stade. Još se neko pridružio njihovom društvancetu.

Garet Brin, s ulubljenim prsnikom navučenim preko jednostavnog žućkastog kaputa i oklopljenim rukavicama zadenutim u pojas, prosto je odisao samouverenošću. Zahvaljujući gotovo potpuno sedoj kosi i strogom izrazu lica izgledao je kao neko ko je sve već video i doživeo i ko svašta može da izdrži.

Elejna mu se osmehnu i ljupko se nakloni. Bio je to slab odjek njenog zaprepašćenog osvrtanja i zurenja kad ga je odmah po dolasku u Salidar videla na ulici. „Neću reći da mi je drago što te vidim, Garete. Čula sam da ste ti i moja majka imali neke nesuglasnice, ali sigurna sam da će se to izgladiti. I sam znaš da ona ponekad ume da prenagli. Budi siguran da će te na kraju lično ona pozvati da se vratiš na mesto koje ti pripada u Kaemlinu.“

„Šta je bilo – bilo je, Elejna.“ Napravio se dane primećuje njeno zaprepašćenje – Ninaeva bi se mogla zakleti da nikada niko ko zna Elejnin položaj nije bilo toliko osoran prema njoj – pa se okrenuo ka Unu. „Jesi li razmislio o onom što sam ti rekao? Šijenarci imaju najbolju tešku konjicu na svetu, a ovde ima momaka koji prosto vape za dobrom obukom.“

Uno se namršti, pa zdravim okom pogleda Ninaevu i Elejnu, da bi onda oprezno odgovorio: „Ionako nemam pametnija posla. Razgovaraću s momcima.“

Brin ga pljesnu po ramenu. „Vrlo dobro. A sad ti, Tome Meriline.“ Kada se Brin pojavio, Tom se okrenuo i pogleda prikovanog za pod počeo da se igra brkovima, kao da ne želi da ga Brin primeti. Sada mu je, međutim, mirno uzvratio pogled. „Jednom sam znao momka koji se slično zvao“, reče Brin. „Bio je pravi majstor izvesne igre.“

„A ja sam jednom poznavao momka koji je baš ličio na tebe“, na to će Tom. „Silno je želeo da me baci u okove, a mislim da je bio vrlo rad i da mi dođe glave.“