Nebeski oganj

„Ništa, osim što ću se postarati da mi Elaidina ’pratnja’ ne priđe ni na milju.“ Čak i trinaest najslabijih Aes Sedai bile bi jače od njega kad se povežu, a Elaida mu sigurno neće poslati najslabije. „Sad bar znam da u Kuli znaju za sve što se ovde dešava. Toliko za sada, dok ne saznam nešto više. Da nije Alvijarin jedna od tvojih tajanstvenih prijateljica, Egvena?“

Nije mu odmah odgovorila i on se zapita da li je čak i Moiraini rekla išta više nego njemu. Skriva li ona to neku Aes Sedai ili Mudru? Na kraju mu je rekla samo: „Ne znam.“

Uto se začu kucanje i Somara proturi glavu u sobu. „Metrim Kauton je tu, Kar’a’karne. Kaže da si ga zvao.“

Jeste, i to još pre četiri sata, čim je čuo da se Met vratio u grad. Koji li će mu sada biti izgovor? Kad će već jednom da prestane s tim? „Ostanite“, reče on trima ženama. Metu je pred Mudrima bilo neugodno jednako kao i pred Aes Sedai, tako da će ga Moiraina, Avijenda i Egvena sigurno izbaciti iz ravnoteže. Nije mu smetalo što ih iskorištava. Iskoristiće i Meta, pa šta? „Neka ude.“

Met uđe u sobu, široko se osmehujući kao da je u krčmi. Zeleni mu kaput beše raskopčan, a košulja razdrljena, tako da mu se na znojavim prsima video srebrni privezak u vidu lisičje glave. Međutim, svileni šal mu je uprkos vrućini bio čvrsto privezan oko vrata, da prikrije ožiljak od omče. „Izvini što sam se toliko zadržao. Neki Kairhijenjani su mislili da umeju da se kartaju. Zar ovaj ne zna da svira ništa veselije?“, dodao je, pokazavši glavom ka Asmodeanu.

„Čuo sam“, reče Rand, „da svaki momak koji ume da drži mač želi da se pridruži bandi Crvena ruka. Talmanes i Nalesin ne znaju šta će od dobrovoljaca, a Daerid je udvostručio broj svojih ljudi.“

Met je u međuvremeno krenuo da se smesti u stolicu u kojoj je malopre sedeo Arakome, ali zastade. „Baš tako. Zdravo mnogo mladih... momaka želi da budu junaci.“

„Banda Crvena ruka“, promrmlja Moiraina. „Šen an Kalar. To je zaista legendarna družina junaka, iako joj se sastav sigurno više puta promenio tokom rata koji je trajao tri stotine godina. Priča kaže da su oni poslednji pali pod Trolocima i da su branili Emona kada je Maneteren poginuo. Legenda kaže da je sve procvetalo na mestu gde su pali jer je priroda želela da obeleži njihov odlazak, ali ja mislim da se to samo desilo u proleće i ništa više.“

„To već ne znam“, reče Met i dotače onaj privezak, a glas mu odmah postade sigurniji. „Neka budala se setila tog imena i sad su svi počeli da ga koriste.“

Moiraina prezrivo pogleda njegov medaljon. Plavi dragulj na njenom čelu zablista, prelamajući svetlost, mada pod pogrešnim uglom. „Izgleda da si ti veoma hrabar, Mete.“ Rekla je to potpuno ravnim glasom, ali tišina koja je potom usledila naterala ga je da se uozbilji. „Veoma hrabar“, napokon nastavi ona, „kad si Šen an Kalar poveo preko Alguenije i dalje na jug, na Andorce. A verovatno čak i hrabriji, pošto kolaju glasine da si sam išao u izviđanje i da su Talmanes i Nalesin jedva uspevali da te stignu.“ Čulo se samo kad je Egvena na to glasno šmrknula. „Nije baš mudro za mladog velmožu da tako vodi svoje ljude.“

Met skupi usta. „Nisam ja nikakav velmoža. Previše cenim sebe da bih bio tako nešto.“

„Ali je ipak veoma hrabro“, nastavi Moiraina kao da on ništa nije rekao. „Andorska kola sa zalihama zapaljena, predstraže rasturene. I tri bitke. Tri bitke – tri pobede. Iako su tvoji ljudi bili kudikamo malobrojniji, nisi imao gotovo nikakve gubitke.“ Prstom je prevukla preko proreza na njegovom kaputu, na šta on pokuša da se udalji od nje koliko mu je god to stolica dopuštala. „Privlače li tebe žestoke bitke, ili možda ti privlačiš njih? Gotovo sam iznenađena što te vidim ovde. Priča se da si mogao da potisneš Andorce čak preko Erinina.“

„Tebe ovo zabavlja?“, procedi Met. „Ako hoćeš nešto da kažeš, kaži. Možeš do mile volje da izigravaš mačku, ali ja ti neću biti miš.“ Pogledao je ka Egveni i Avijendi – mirno su stajale skrštenih ruku i posmatrale ga – pa ponovo dotakao srebrni medaljon. Ako ta stvarčica već može da zaustavi usmeravanje jedne žene, nije mogao da se ne zapita hoće li moći da se izbori s njih tri.

Rand je sve to samo gledao. Čekao je da njegov prijatelj dovoljno omekša za ono što mu je bio namenio. Zar baš uvek moram da izvučem nekakvu korist? Ta mu misao prolete kroz glavu i brzo nestade. On samo radi ono što mora.

Glas Aes Sedai bio je čist poput leda, a njene reči kao da su bile odjek Randovih misli. „Svi mi radimo ono što moramo, ono što je zapisano u Sari. Neki imaju više izbora, a neki manje. Svejedno je da li biramo ili smo izabrani. Biće kako biti mora.“