Nebeski oganj

Pružio je Elaidino pismo Moiraini i uzeo ono drugo. Bilo je ispisano istim rukopisom kojim je i naslovljeno.

S poštovanjem ponizno molim velikog gospodara Ponovorođenog Zmaja, kojeg je sama Svetlost blagosiljala da postane spasitelj sveta, da pročita ovo moje pismo.

Ceo svet oseća strahopoštovanje prema tebi, koji si za jedan dan pokorio Kairhijen, baš kao i Tir, ali ipak te preklinjem da se čuvaš, pošto tvoj sjaj budi ljubomoru i zavist čak i kod onih koji nisu prišli Senci. Čak i ovde, u Beloj kuli, još ima slepih koji ne vide tvoju istinsku svetlost koja će nas sve obasjati. Ipak, ima i onih koji se raduju tvome dolasku i koji će ti s oduševljenjem služiti. Ne želimo mi da za sebe prigrabimo tvoju slavu, već da se na kolenima ogrejemo u tvom sjaju. Proročanstva kažu da ćeš ti spasti svet i da će svet biti tvoj.

Stidim se što moram da te zamolim da nikome ne pokažeš ovo pismo i da ga uništiš čim ga budeš pročitao. Sama sam, bez igde ikoga osim tebe, okružena onima koji žele da prigrabe tvoju moć, a ne znam imaš li uza se nekoga ko ti je veran kao ja. Čula sam da je s tobom možda i Moiraina Damodred. Možda te ona verno služi i štuje svaku tvoju reč kao zakon, baš kao što ću i ja činiti, ali teško mi je da u to poverujem pošto je pamtim kao podmuklu ženu sklonu spletkarenju, baš kao što su i svi Kairhijenjani. Međutim, ako veruješ da je ona deo tvog stada, kao što sam to ja, preklinjem te da čak ni njoj ne kažeš ništa o ovoj poruci.

Moj život sad leži u tvojim rukama, gospodaru Ponovorođeni Zmaju.

Tvoj verni sluga, Alvijarin Frejden

Još jednom je pročitao pismo, pa zbunjeno trepnuo i pružio ga Moiraini.

Delimično ga je pregledala i dodala ga Egveni, koja je zajedno s Avijendom loš iščitavala prvo pismo. Možda ona već zna šta tu piše.

„Dobro je što si mi se zaklela na vernost“, reče on. „Kad se samo setim kakva si bila i koliko si sve krila, još bih možda i posumnjao u tebe. Dobro je što si sad mnogo otvorenija.“ Nije ni trepnula. „Šta misliš o ovome?“

„Sigurno je čula da si dobio po glavi“, tiho će Egvena, tako da uopšte nije bio siguran da je želela da i on to čuje. Onda je odmahnula glavom i glasno rekla: „Meni ovo uopšte ne zvuči kao Alvijarin.“

„Rukopis je njen“, na to će Moiraina. „A šta ti misliš o ovome, Rande?“

„Mislim da je u Kuli došlo do razdora, bilo da Elaida zna za to ili ne zna. Pretpostavljam da Aes Sedai ne sme ni da napiše laž, baš kao što ne sme ni da je izgovori.“ Nije sačekao da mu ona potvrdno klimne glavom. „Da je Alvijarin bila manje kitnjasta, možda bih pomislio da su ovo uradile u dogovoru. Čini mi se da Elaida ne može čak ni da zamisli makar pola od ovog što je Alvijarin napisala, a ne verujem ni da bi nekoga ko ovako nešto može da napiše držala za Čuvara.“

„Ti tamo ne ideš“, reče Avijenda, pa zgužva Elaidino pismo. To nije bilo pitanje.

„Pa nisam budala.“

„Ali samo ponekad“, svadljivo će ona, a onda još i podiže obrvu i pogleda Egvenu, na šta ova malo razmisli, pa samo slegnu ramenima.

„I šta si još zaključio?“, upita Moiraina.

„Zaključio sam da ovde ima uhoda Bele kule“, jetko će on. „Znaju da sam zauzeo grad.“ Još najmanje dva ili tri dana posle bitke Šaidoi nisu ni goluba puštali da prođe na sever a čak ni konjanik koji zna gde može da zameni konja – što između Kairhijena i Tar Valona uopšte nije bilo lako – ne bi mogao da stigne do Kule dovoljno brzo da ova dva pisma već stignu do Randa.

Moiraina se nasmeši. „Brzo učiš. Biće nešto od tebe.“ Na trenutak je izgledala kao da je zadovoljna. „Šta nameravaš?“