Nebeski oganj

Međutim, Met nije popuštao. Bio je oprezan, jamačno, a i ljut, ali nije popuštao. Izgledao je kao mačor kojeg su tri psa saterala u ugao, ali mačor koji se ne predaje lako. Kao da su u sobi bili samo on i tri žene. „Uvek biste da ćuškate ljude kako vama odgovara, zar ne? A ako neko neće sam da ide, vi ga odvučete za uši. Krv vam poljubim i krvavi pepeo! Ne gledaj me tako, Egvena. Mogu da pričam šta hoću. Svetlost me spalila! Samo bi mi još trebalo da je i Ninaeva tu i da cima onu kiku, a i Elejna da me gleda preko nosa. Dobro, drago mi je što ona nije tu da čuje novosti, ali čak i da je Ninaeva s vama, ne bih vam dao da me ćuškate...“

„Kakve novosti?“, oštro će Rand. „Šta je to što Elejna ne treba da čuje?“

Met pogleda Moirainu. „Znači, nisi baš sve iščeprkala, a?“

„Kakve vesti, Mete?“, nije odustajao Rand.

„Morgaza je mrtva.“

Egvena ostade bez daha i rukama poklopi usta, a oči joj se pretvoriše u ogromne krugove. Moiraina prošaputa nešto što je zvučalo kao molitva. Asmodeanovi prsti nisu prestali da prebiru žice.

Rand se osećao kao da mu je neko iščupao utrobu. Elejna, oprosti mi. A odmah potom, slično odjeku, čulo se i Ilijena, oprosti mi.

„Jesi li siguran?“

„Nisam video telo. Gebril je sad proglašen kraljem Andora, a i Kairhijena, kad smo već kod toga. Navodno je tako Morgaza odlučila, pošto zemlji treba snažna muška ruka ili već neka slična glupost, kao da iko ima čvršću ruku od Morgaze. Među Andorcima na jugu priča se da je već nedeljama niko nije video. A to nisu samo glasine. Sad mi vi recite šta sve to znači. Andor nikada nije imao kralja, ali sad ga ima, a kraljice ni od korova. Gebril je želeo Elejninu smrt. Pokušao sam to da joj objasnim, ali znate da ona uvek mora da bude pametnija od nekog tamo glibavog seljaka. Ne bi taj ni časka oklevao da preseče kraljici grkljan.“

Rand shvati da sad sedi na stolici naspram Metove, ali nije se sećao kad je prešao na nju. Avijenda mu beše položila ruku na rame. Oči joj behu ophrvane brigom. „Dobro sam“, reče osorno. „Ne morate da zovete Somaru.“ Ona pocrvene, ali on to nije primetio.

Elejna mu to nikada neće oprostiti. Znao je da Rafhin – Gebril – drži Morgazu u zatočeništvu, ali ništa nije preduzimao jer je to lako mogla biti zamka koju mu je Izgubljeni postavio. Nastavio je po svome i radio je ono što niko od njega nije očekivao. Na kraju je završio jureći Kuladina, umesto da radi ono što je naumio. A onda je svu pažnju usmerio na Samaela, i to samo zato što mu se ovaj narugao. Morgaza može da pričeka dok on rasturi Samaelovu zamku, a i Samaela zajedno s njom. Sada je Morgaza mrtva. Elejna će ga proklinjati dok je živa.

„I još nešto ću ti reći“, nastavio je Met. „Dole je ostalo mnogo kraljičinih ljudi koji uopšte nisu sigurni bi li se borili za kralja ili ne. Pronađi Elejnu. Pola njih bi ti se pridružilo samo da bi nju doveli na...“

„Umukni!“, dreknu Rand. Toliko je cepteo od besa da je Egvena ustuknula, a čak ga je i Moiraina oprezno odmeravala. Avijendin stisak na ramenu mu se pojača, ali on joj zbaci ruku kad je ustao. Morgaza je mrtva zato što on nije ni prstom mrdnuo. Njegova je ruka držala taj nož kao i Rafhinova. Elejna. „Osvetiću je. Rafhin, Mete. Nije to Gebril, nego Rafhin. Doći ću mu glave pa makar mi to bilo poslednje u životu!“

„E, krv mu poljubim i krvavi pepeo!“

„Ne budi lud.“ Egvena se trže kad shvati šta je rekla, ali glas joj ne zadrhta. „U Kairhijenu imaš pune ruke posla, a da ne pominjem Šaidoe na severu i to što si naumio da uradiš u Tiru. Hoćeš da otpočneš još jedan rat, a ovamo imaš dva koja tek što nisu počela i zemlju u rasulu.“

„Neću rat. Idem sam. U Kaemlinu ću biti za jedan sat. Prepad – je l’ tako, Mete? – prepad, a ne rat. Iščupaću Rafhinu srce.“ Glas mu je bio poput malja.

Činilo mu se da mu venama kola kiselina. „Da mi je da povedem sa sobom i tih trinaest Elaidinih sestara, da ga rasturimo i izvedemo ga na sud. Da mu sudimo za ubistvo i obesimo ga. E, to bi bilo pravedno. Međutim, ovako će samo umreti kako mi u tom trenutku bude zgodno da ga ubijem.“

„Sutra“, tiho će Moiraina.

Rand je besno pogleda. Ipak je ona u pravu. Bolje da ode sutra. Da se malo izduva preko noći. Mora da bude hladnokrvan kad stane pred Rafhina. Poželeo je da prigrli saidin i pusti ga da divlja. Asmodeanova se muzika ponovo promenila i sada je to bila melodija koju su ulični svirači svirali za vreme građanskog rata. Još uvek je mogla da se čuje tu i tamo kad prolazi neki kairhijenski plemić. Bila je to pesma Budala koja je mislila da je kralj. „Napolje, Nataele! Gubi se odavde!“

Asmodean mirno ustade i nakloni se, a na licu mu ne zaigra nijedan mišić. Žurno je izašao iz sobe, kao da se pribojava šta će se desiti u narednom trenutku. Uvek je bio bezobrazan, ali možda je ovom prilikom preterao. Kad je otvorio vrata, Rand mu se ponovo obrati.

„Hoću da te vidim večeras. Ako ti je život mio.“