Nebeski oganj

I mlađe i starije Device su se smešile kada bi ga videle; neke mu klimnuše glavom, a neke ga čak i potapšaše po ramenu. Druge su ga pitale za zdravlje, je li gladan, da li bi želeo da mu gaisaini donesu vina ili vode. Uzvraćao je osmehe i sažeto odgovarao. Dobro je, nije ni gladan ni žedan. Produžio je, ne usporavajući čak ni dok je govorio. Ako bi usporio, sigurno bi morao i da zastane, a do toga mu večeras nije bilo.

Far Dareis Mai su ga, na neki način, usvojile. Neke su ga posmatrale kao sina, druge kao brata. Godine na to očito nisu imale uticaja; sedokose žene su uz čaj vodile sestrinske razgovore sa njim, dok su neke Device jedva godinu dana starije od njega pazile da se odene pogodno za vrelinu. Nije mogao izbeći njihovom majčinskom ponašanju – jednostavno su bile takve, i nije imao izgleda da ih spreči sem ako bi koristio Moć protiv njih.

Pomišljao je da pribavi sebi čuvare iz nekog drugog društva – na primer Seen M’tal, Kamenih pasa, ili Etan Dor, Crvenih štitova; Ruark je bio Crveni štit pre nego što je postao poglavar – ali nije uspevao da izmisli nikakav verodostojan razlog. Istinu sigurno nije mogao izneti. Bilo mu je neprijatno i od same zamisli da to objasni Ruarku i ostalima; znajući šaljivost Aijela, verovao je da bi i ogorčenom starom Hanu od smeha popucala rebra. Uz to mu nikakav razlog ne bi pomogao da ne uvredi čast svih Devica. Barem su se van Krova rede ponašale materinski. Za događaje pod Krovom znale su samo one, i gaisaini koji nikada ne bi progovorili o onome što se tu zbiva. „Device“, rekao je jednom, „nose moju čast.“ Svi su to upamtili, a Device su bile ponosne kao da su ustoličene na prestole. Ipak, ispostavilo se da način na koji će nositi njegovu čast biraju same.

Adelin i ostale ga napustiše i pridružiše se svojim prijateljicama, pa ipak nije bio sam ni dok se peo širokim, zakrivljenim belim stepeništem ka višim spratovima zdanja. Morao je da odgovara na istovetna pitanja na skoro svakom koraku. Ne, nije gladan. Da, razume kako se još nije privikao na vrelinu, i ne, nije proveo previše vremena na suncu. Sve je strpljivo podnosio, pa opet uzdahnu od olakšanja kada je stigao do drugog sprata iznad ogromnog prozora. Ovde ni u prostranim hodnicima ni na stepeništu koje je vodilo još dalje nije bilo Devica niti gaisaina. Goli zidovi i prazne sobe jasno su svedočili o odsustvu ljudi, ali nakon putešestvija kroz niže spratove, samoća mu je prijala kao blagoslov.

Njegova spavaća soba, slepih zidova, blizu središta zgrade, beše jedna od retkih koje nisu bile ogromne, premda je tavanica bila toliko udaljena da je visina nadmašivala i širinu i dužinu. Pojma nije imao čemu je ovo mesto prvobitno namenjeno; jedini ukras bio je mozaik sa motivom lozice oko malenog kamina. Izgledala mu je kao soba za poslugu, ali su bronzom presvučena vrata koja je upravo pritvorio odudarala od te zamisli. Gaisaini su uglačali metal tako da se mutno presijavao. Nekoliko ukrasnih jastučića za sedenje ležalo je razbacano po podu, a kraj njih beše debela prostirka za spavanje položena povrh nekoliko naslaganih šarenih ćilimčića. Kraj tog „kreveta" stajao je prost plavi gleđosani krčag i jedna tamnozelena čaša. Osim dva troruka svećnjaka koji su već goreli i povelike gomile knjiga u jednom ćošku, to je bilo sve. Umorno je uzdahnuo i legao na postelju, ne skidajući kaput i čizme; koliko god da se meškoljio, bilo mu je udobno taman koliko i na golom podu.

Noćna studen se već uvlačila u sobu, ali Rand se nije pomučio da pripali isušenu kravlju balegu na ognjištu; bilo mu je lakše da se nosi sa hladnoćom nego sa tim mirisom. Asmodean je jednom pokušao da ga nauči kako da na jednostavan način ugreje sobu; sam, inače, nije imao dovoljno snage za to. Rand je pokušao, jednom – te noći se trgao iz sna, skoro bez vazduha, a ivice pokrivača behu nagorele od vreline poda. Nije ponovo pokušavao.

Odabrao je ovu zgradu za svoje prebivalište jer je bila blizu trga, i dobro očuvana; njene sobe visokih tavanica pružale su nešto nalik svežini čak i u najvrelijim trenucima dana, dok debeli zidovi nisu propuštali najgoru noćnu studen. Tada, naravno, nije bila Krov Devica. Jednog jutra se jednostavno probudio i otkrio da je to postala – Device su popunile čitava dva sprata i postavile stražu na vrata. Nije odmah razumeo da su prisvojile zgradu kao svoj Krov unutar Ruideana, te da očekuju od njega da tu i ostane. U suštini, bile su spremne da premeštaju svoj Krov kako bi pratile svaki njegov korak. Zato je i morao da se sastaje s poglavarima na nekom drugom mestu. Najveći ustupak koji je uspeo da dobije od njih bilo je da se klone sprata na kome on spava; to ih je neizmerno zabavljalo. Čak ni Kar’a’karn nije kralj, jetko se podsećao. Već se dva puta selio na viši sprat, jer je Devica bilo sve više. U dokolici je pokušavao da proračuna koliko će ih još biti potrebno da mu preostane jedino spavanje na krovu.